Наша књижевност

човјек не пада него вјешто полеже по седлу машући руком и револвером у њој. Још једном Тадија стиже да припуни и опали кад се коњаник појави на окуци. Видећи како та још жива група и послије тога глатко ишчезава из његовог вида — побјешње Чемеркић и учини оно што је изрично забранио Драгушићу: истрча на цесту с пушком истуреном као у јуришу, погнут у налету, стуштен и страховито брз. Одмах стиже у заклон завијутка и у неколико скокова изби на лакаг друге окуке. Ту успори и опрезно пређе подзидом цесте. Пред њим се опет отвори сива пруга пута по којој је кроз пустош касао коњ без јахача, сам и уздивљао под накривљеним седлом. Да је неком другом приликом видио на путу таквог коња — Тадија Чемеркић би одмах погодио да се ту збила погибија; сад, међутим, био је далеко од таквих сумња и управо му се чинило да за крвавог официрског мангупа кема смрти ако није планула из његове пушке. „Сишао је, лупеж, с коња и запао негдје поред пута да ме лови — помисли он и провјери пушку — Боме, ако промаши првим метком, тај више никог неће гађати!“ Е Е - 5 Тражио га је с чврстим убјеђењем да је то тако, са страсном мржњом која мути мисли а двостручи снагу и издржљивост у узалудним напорима. Најзад, видећи да онај или не може или нећг да се јави, Чемеркић пожури да се врати својима. Прелазећи онај завијутак гдје цеста полукружно опасује јаругу око потока, угледа доље па равнини крваво клупче измијешаних хаљина и меса, и одмах му би јасно како је до тога дошло: јахач је при оштром заокрету био Кзлетио из седла и из висине, са замахом,. пао у мек нанос гдје се сав огомилао на чудан начин, подвивши главу, врат, ноге и руке — бар како је одозго изгледало — под свој расплашћени и испали трбух. Пошто је сишао доље, Чемеркић по једном дијелу искривљеног дебелог лица познаде официра Лулића и сјети се како се тај прије два дана бусао у груди пред Њемцима „Убијте ме, али с комунистима нећу!“ Пушке крај њега није било, револвер мора да му је испао при паду, никакве користи од те огромне љешине. „Тај наси мртав мрзи — закључи Тадија. — Нека му гроб исправи“.

Кад се вратио друштву, видје да је и тамо завршен посао. Гугић га дочека натоварен с двије пушке, с нечијом блузом лреко руке а покулама у руци, знојан и намигујући:

— Да видиш Куковића како се вјешто скубио...

Али Чемеркић више није имао снаге да гледа мртваце Сва малаксалост скупила се уједно и напала га као лепљив тежак дријем сличан оном који је осјетио у мутној води Дрцке. Он ог испружи крај

десте — с муком подижући очне капке гледао је одатле како Рајчић

и гуслар доносе оружје, муницију, изгубљене четничке капе 4 дјелове коњске орме. Газећи у локву крви истеклу испод авијатичарске кожне олузе, Заро Горичић је као луд од среће извикивао и понављао похвале и захвале:

— Фала за вавијек, фала од земље до неба! Јунаци, соколови, витешки синови!... Браћо моја драга!...

Ј

5» "

па а -

би а њи сиви и

за При ФИД АДЕ