Наша књижевност

618

галаме у славу некакве домовине и некаквог народа, а самима им је стало само до уносног посла. „Град олигархије, у ком су помоћу досељених, нескрупулозних чиновника, наизменце владале две помађарене породице, обогаћене — _зеленаштвом, вармеђским лиферацијама и разним паланачким злоупотребама, породице Ферића од Бајмока и Вајтбаха од Чонопље, који су мењали жене и метресе као пунокрвне хатове, разбијали огледала по пештанским кававама и шампањским чеповима гађали рабине, а револверским мецима бушили циганске инструменте.“ Пблакомивши се да узме за жену понуђену му поджупанову ћерку, конципијент Стипа Паштровић, сељачки син, Буњевац, упада међу те чиновнике „високих огрлица позајмљене духовитости и оштро углачаних панталона“, постаје адвокат, и пада под власт разуздане жене, која га не воли. МИ тек услед материјалног пропадања Буњевац Паштровић долази до сазнања да је он „пшеница коју су пренели у стаклену башту“, да је живео „у пијанству господства“ „да га, уствари, нико није волео нити је он кога волео. Тај сељак сазнаје, у исто време, да је мађарска „домовина“ и „народ“ за њих Словаке, Румуне и швабе само уносан посао. „Заиста чудно, како то да је он тако прекасно прогледао. Он сад тек свесно види ко њега подрива и ко су уопште ти људи с којима се кроз године руковао а никада им се није пажљивије загледао у лице.“ Пред гостима у својој кући Паштровић држи опроштајну реч, у којој демаскира и себе и своју околину, и после очајничког, неуспелог повратка у село, врши самоубиство. „Повест човека без корена“ — то је поднаслов ове приповетке. Значи да је аутор хтео судбину свог јунака да тумачи социјално-психолошком анализом. Синтезу те анализе даје кроз уста самога јунака, у његовој речи на журу: „Имао сам домовину, имао! сам народ и историју, а сад видим да немам ништа. Све је хладно и суморно око мене, све је туђе... Туђин сам дошао међу вас, и као губава овца, изгнан туђин, липсаћу. Оставио сам оно што је моје било, уско, спротињско, али топло и по-

стојано, а нисам добио ништа у замену. Ја сам лебдео, венуо без корена.“ Ова социјално-психолошка анализа није неубедљива. Она би то била

да“ је Буња постао свестан свог по-

ложаја пре своје материјалне пропасти. Јер се врло добро зна да многи и многи дошљаци, независно од тога где им је корен, нису пролазили у туђој средини трагично, већ су се, напротив, богатили и свој „корен“ успешно замењивали новим амбијентом. Промена психологије и друштвене свести у овој приповеци условљена је материјалним моментом. Не буди се адвокат Паштровић због тога што је „прогледао“ него зато што је пропао. (Што се пак тиче узрока његове пропасти, они се своде на један једини: жена, која га не воли а хоће да живи на великој нози, те га безобзирно пљачка.)

Ево како Паштровић оплакује своју грешку: „Као мирис тамјана из прастарих одежда, дижу се у мојој души праменови магловитих детињских успомена, кад ми је у дуге

и присне зимске вечери мој дед, 2:

племићком гордошћу и дубоком тугом, причао о отаџбини, где море говори, ветрови певају, где је тешко живети, а лако и славно умрети...“

„Забацио сам широка довикивања са чахира на салаше, сутонска тиха попевања уз шкрипање ђерма, грискање пашњака и звонцање гаравога овна, напустио сам божићна радовања и спавање по шуштавој слами, мирис жуте земље, зажарене пећи и печених хлебова, мирис калопера и босиљка, и загрљаје младих и радиних руку. Изгубио сам здрав сан, чиле уранке и читање звезда и времена.“

" Те песмице у прози тонски допуњују психичко стање једног сељака пропалог у хохштаплерској госпоштини једне национално конгломератске и лажно културне паланке, сељака решеног да сврши са својим битисањем. Али та места уносе извесну дисхармонију у реалистичку композицију приповетке.

Има у овој приповеци помало декларативности. Уместо да ситуације проистичу из саме радње, аутор понекад прибегава самом описивању

Књижевност

пи апарате

оваа

сурно беаеаве

лимуна