Наша књижевност

620

„Доиста, Крлежа је по свесцима досад написао више прозе и лирике него драма, но обично се прелази преко тога да се у тој прози и лирици налази праве драме, праве исконске драмске напетости, много више него у формалним драмама развиканих казалишних писаца. Зар многе сцене 'новела из „Хрватског бога Марса“ или из малограђанског загребачког живота, зар читав финале „Повратка Филипа Латиновића“ није драматичан до те мјере, да би се драматуршки захват у ту формално прозну материју требао зауставити на уклањању незнатних техничких појединости, и ми бисмо имали и формални драмски текстг Зар „Симфоније“, штавише и поједине пјесме од ратних збирки до поеме „У предвечерје“, не обилују једнако снажним драмским елементима као и његова прва драмска остварењаг Па и полемика Крлежина, у многим страницама, није ништа друго него темпераментни драмски дијалог или монолог. Зар књига „На рубу памети“, формално роман, није низ есеја, а у суштини жучљиви памфлет против једног друштвеног уређења изговорен у драматском монологу, крдат драмским патосом и типичним драмским монологним протуречјем>“

Матковић тиме не мисли да умањује значај Крлежине делатности на другим подручјима књижевног стваралаштва, Он истиче само чињеницу да је вредност тих остварења „башу тој његовој, досад још увијек недовољно оцијењеној, драмској надарености“. Матковић, затим, објашњава, анализира фазе Крлежиног драмског развоја, у тесној вези са културним и политичким приликама одговарајућих раздобља. Вредност овога есеја није само у томе што нам показује драмско-књижевни лик Крлежин, него и у томе што износи развој драме и позоришне прилике у хрватској Модерној. И не само то: Матковић нас води кроз европску литературу и упознаје са неким крупним појавама у њој. Дао је, например, читаву рецензију на роман Максима Горког „Дело Артамонових“.

„

Књижевност

Цитати из Крлежиних текстова одабрани су тако да они дају још више ауторитета Матковићевим поставкама. Из Крлежиног написа о својој ратној лирици наведен је пасус-који карактерише и први стадиум његовог драмског стварања:

„Из мене говоре многа противурјечја, а једна од мојих најслабијих страна је склоност спрам декадентне резигнације. Тих декадентних гњилоћа, као одраза нездравог и гњилог стања у коме се налазим, нисам се никад стидио и врло често сам их развијао у својој полумрачној и беспомоћној лирици. То моје солипсистичко, романтично разматрање о себи, о људима и о појавама око себе, то је тема која траје у мојој лирици већ много година и коју још нисам успио да савладам, јер лирска расположења нису овисна од воље.“

Крлежину драматику до циклуса глембајевских драма, чији је позоришни реализам „највећи домет наше драматургије“, Матковић слика и самим његовим речима:

„... ја сам на сцени почео да радим с горућим влаковима, с масама мртваца, вјешала, сабласти и динамике сваке врсте: тонуле су читаве лађе, рушиле су се цркве и катедрале, ствари су се одвијале на оклопњачама од тридесет хиљада тона, пуцале су читаве регименте и умирало се у масама. („Хрватска рапсодија“, „Галиција“, „Микеланђело“, „Колумбо“, „Голгота“ итд....). Безбројна уморства, самоубиства, привиђења, оно узнемирено одвијање слика у фуриозном темпу... Све је то било тражење такозване драматске радње у сасвим кривом смјеру: у квантитативном („Голгота“, „Адам и Ева“, „Краљево“). Врло сажето формулише Матковић типичност књижевног дела Крлежиног као целине (,бунтовно-романтични песпмизам“):

„... из описа најцрње стварности, из страве тренутка, он час пркосно, час сувереном смиреношћу, води путем својих нада и идеолошке ориентације.“ Матковић пише врло течно са сигурним познавањем материје коју 06рађује. Можда би за ове есеје био

рвевт

| | ћ