Наша књижевност

ава ава

КУЋА ЈУСА МУЧИНА

Стара кућа Јуса Мучина, издвојена из града, и као црни међаш постављена на почетак Ћемовска, живела је својим животом. Кроз прозор, на којему су се укрстиле дебеле гвоздене шипке, месец је бацао унутра свој густи златни сноп, играо по чупавим осужњелим главама, мршавим раменима, и мешао се са слабом светлошћу мале догореле сијалице. ЈЉуди су лежали и седели по рапавом бетону, били налакћени или наслоњени леђима на прљави камени зид. Нико није спавао, није чак ни помишљао да заспе, иако је сан освајао и уморни капци се сами спуштали преко дремљивих очију. Опет је — ко зна по који пут — наишла ноћ, испуњена црним и несрећним слутњама, узбудила људе и приковала њихову мисао за тренутак који они не виде, али који осећају да је ту негде близу. Страшно је вруће, ваздух тежак и густ, гуши, не може да се дишс. Мршава тела су знојава, упрљана и од њих се шири неки тешки и неподношљиви задах. И жеђ мучи, и дави, уста се суше, нема човек више ни пљувачку да прогута, и реч се тешко, напорно изговара, глас је сув, шиштав, промукао. Тако је у првом одељењу, тако у другом, у свима, у ћелијама и под волтом. Под волтом је још и најгоре: у њ никад није ушао ни блесак сунца ни нежни титрави зрак месеца; он се некако као воденички жлеб увукао испод ниских камених стуба и ходника ка _ средини. У целом затвору је проклето, али је ту најгоре, ту се људи не могу исправити ни испружити, могу само да седе и чуче, колико их је набијено; тако проживљавају дане и ноћи, спавају, и пате, тако тамнују. Чак ни стражарима на високом каменом зиду око затвора, где су постављени и митраљези, није добро. Преко дана кад угреје — а угреје као у паклу — мозак им прокључа и зевају као птице, тада од муке нешто певају, свађају се, постају брбљиви и немирни, пуни псовке и крештавих гласова. Затвореници знају како им је, виркају на прозоре и смеју се: — Нека их, пасја милет, нека се и они муче! | Људи су осужњили, измршавили, добили прави и потпуни робијашки изглед, зловољни су, кад имају дувана само пуше, прате . очима извијање плавог беличастог димена, и ћуте, понеки нешто разговарају: о своме дому, о изгорелој кући, о жени и деци, о мајци и оцу. Сви су они ту под једнаким условима, међу четири прљава, загађена зида по којима миле и гамижу вашке и стенице, сви на

Ба и ведаљл |

Ман а