Наша књижевност

ооа-

Хроника заробљеничког логора 3 107

пате и да страдају, па су, вели, самим тим ближи и срцу Господа нашега, који је такође страдао, па шта му сад фали! А осим тога, они су сад постали предметом свакодневних брига и свакодневних молитава светога Оца Свевишњем, што је, по свему судећи, среба за себе. С друге стране, опет, ако је Свемогући у својој великој милости допустио да се догоди оно што се догодило, па, боже мој, нека се они због тога ништа не секирају, јер Свезнајући ваљда зна шта ради.

Тај и такав абер донео овим расходованим људима изасланик светога Оца, што као разонода није ни тако рђаво. |

— Овој ми је како неки парастас на живи људи! — протумачио после капетан Тоза какав је утисак на њега оставила цела та церемонија, и тиме прилично погодио мисао свих осталих. Да се папа нешто досетио да им пошље новине, ваљда би их више обрадовао. Као утеха церемонија је промашила. Као позориште — успех је већ био бољи. А томе је не мало допринела околност што је улогу тумача играо некакав пуковник Томац, из оне затечене групе заробљеника. -

Некакав пуковник Томац.

Сав се цаклио у својој новој новцатој униформи генералштабног пуковника, са ордењем и акселбендерима, па као да је

он био домаћин славља, а онај попа само чинодејствовао.

И баш се он нашао да тумачи речи и мисли папиног изасланика. Међутим, у логору је било још људи из његове јединице, штаба, шта ли, а ови су зуцкали да је Томац био душа пете колоне у нашој Вардарској војсци.

Тако се о њему причало, а његово држање пре је потхрањивало те гласине. Бежао је од сваког друштва и себи за слободно кретање одредио оно неколико метара простора испред свог шатора. Па као да је жичаном оградом спречен да учини и корака изван тога круга. Корак му као у усплахиреног тигра који тек што је допао кавеза. Био је увек замишљен, намрштен, као човек који после крупног посла обрачунава са собом, или кроји планове како своју замисао до краја да изведе. А кад је папин изасланик стигао и он стао крај њега да му мисли и речи преводи као да је и себе до краја исказао.

Сад више не сумњају. Пета колона, еј, људи! Пета колона овде, у логору, свима на видику... Жива... „с мишљу и с персоном“!.. И прича се понова распламсава.

— Зато смо пропали, зато смо пропали и зато смо пропали,..

Али сад је прича различита од свих других. Језовита. Као оно деци приче о вампирима и вукодлацима. Као приче о нечастивом. А свима им на видику, чујан и опипљив!... И говорити би могли са њим, и проверити баш шта јесте а шта није на њему, шта јесте а шта није са њим. Али говорити са нечастивим — свакоме се на то кожа јежи. Ама језиво је и гледати га, а камоли