Наша књижевност
Радоје Домановић 15
ца; да има стрица попа у истом селу, који је друг и неки далеки род овом попу код кога је на стану и храни, и да га је тај његов стриц ту наместио.
Ш
После смо стално били лепо, и увек зарадовани, насмејани, кад бисмо се видели, пошли један другоме. Ретко, само онда кад, би један некуд много журио, могло би се десити да не станемо и бар понеку реч не проговоримо. Он је знао да ја сарађујем у Српчету (примао јеи Српче и Голуб), и кад би нека моја песмица или причица изашла у њему, он би ми одмах казао ла је прочитао.
Не сећам се добро да ли сам био у шестом или седмом, а он у петом или шестом разреду, кад ми је једног дана између часова, за време одмора, дао једну своју овећу приповетку, да прочитам и видим да ли што ваља.
У тој причи он је био описао неке догађаје, у којима се као главни јунак појављивао један хајдук из Сипића, који је неку годину пре тога хајдуковао по Лепеници, Јасеници и Горњем Левчу. За кратко време, али се о њему много причало. Раде га је описао као неустрашивог и идезлног борца против оновремске неправде и насиља. Приповетка је писана, разуме се, почетнички, стилом који је на много места одавао напоре да личи на онај у Јакшићевим романтичним приповеткама. То сам ја онда осетио, кад сам ту приповетку читао, — тога се добро сећам, — и да сам за неке реченице посумњао да су Јакшићеве. Сем тога сећам се описа, кад је тај хајдук из неке цркве ноћу украо неку реликвију (да ли руку неког свеца или неку чудотворну икону, ке памтим), за коју се пре тога причало да онога ко је има у недрима не бије куршум. Била је пролећна ведра ноћ, пуна месечине. Хајдук се кроз један прозор увуче у цркву, и ту реликвију, украде. Онда једном сељаку изведе из штале кобилу, и одведе у поље, где је веже за једно дрво, а реликвију веже кобили за онај чуперак на челу. Потом се поизмакне од кобиле за петнаестдвадесет корачаји, и нанишани право у чуперак с реликвијом, и опали. „Тане звизну, а кобила врисну, и мртва паде на земљу“. Потом, како је хајдук дохватио ону реликвију с мртве кобиле, и из све снаге потегао њоме о земљу. И онда и доцније неки су причали да је хајдук опробао моћ реликвије на грудима једног дечка, чобанина код оваца, кога је, разуме се, том приликом убио. Међутим, слушао сам од многих да је било све овако као у Радикој причи — да је моћ реликвије опробао на кобили.
ТУ
1891—8 г. у Поштанској улици (онда се тако звала Таковска. улица) било је једно топло гњезданце. Мајка Михаила-Мике Бр-
8% (
У.
=