Наша књижевност
ПР РОМ МОД ИЗ АЕ
4
118 Књижевност
Максима Лазе Костића сматрао је за „шашаву ствар“. Донекле и ја. Али у децембру 1893 једног вечера у једној механици у Мокрој гори (с оне стране Шаргана) намерим се на једног одличног гуслара из Биоске (покрај Ђетиње), који је лепо гудио, а још лепше певао. Он и један из Кућана били су за онда чувени певачи уз гусле. Бољих у оном крају од Ужица, па свуд уоколо од Шаргана до Јавора није онда било. Пошто је отпевао једну краћу песму, видим ја да је то један од оних гуслара, од којих је Вук у своје време бележио песме, те га упитам да ли зна
. Женидбу Максимову. Одговори да зна, и мало потом почне певати. Почео је око девет сати увече, а завршио тек око три сата после пола ноћи. Разуме се на дуже предахе. При завршетку наједном над оним страховитим сломом указа ми се пред очима као на јави полудела Максимова мајка, иста онаква касу завршној сцени Максима Лазе Костића. Управо угледах и осетих оно исто што и при читању Максима Костићевог кад сам наишао на ту сцену, и учини ми се да се над ужасом оног страшног момента није могло јаокнути песничкије. Одмах, чим се вратим у Чајетину, пишем ја то Ради, и да сад тек видим да је Лазин Максим заиста величанствен драмски препев народне песме. А он ми одговори да, како знам да знам, одмах тражим премештај, јер су сви они који су о мени добро мислили, кад им је моје писмо прочитао, просте се запрепастили, и закључили да је то тако заглупљујуће Златибор утицао на мене. Па је и много доцније, кад је једном изрецитовао неке стихове из једне варијанте завршетка Максимове женидбе, а ја га потсетио на завршетак Костићевог Максима, зачуђено ме погледао и приметио: да мора да посумња да сам ја осетио сву лепоту те народне песме. |
МЕ
Могло је бити у децембру 1891 г.
Били су дали једну стару фуруну да се оправи код једног бравара, чија се радња налазила између Албаније и златарско-сајџијске радње Стоисиљевић. Однео је Мика (Бркић) једног вечера ту на оправку, па он отишао некуд, баш ће бити у Торњи Милановац, где су онда имали још нешто имања.
Ту фуруну оправљену требало је однети кући, и то увече, кад се смркне. Милорад (Драшковић) није хтео чекати да се смркне, већ је хтео још по дану да је метне на своје место. Била је из њихове собе — Милорадове и Радине.
Хладно, ледено. Дува бесно кошава, тандрчу обетпене лимене фирме. За
Било је пре подне. |
Нађем Милорада и Раду у близини те браварске радње, мало | ниже, спроћу „Хајдук Вељка“. Оправка није била готова, нешто