Наша књижевност

162

Књижевност |

Да је живео у седамдесетим годинама, Бјелински, који је у петој деценији прошлог столећа дао своју славну анализу Мочаловљевог тумачења Хамлета, зацело више не би имао разлога и потстрека да се бави студијама те врсте и тог обима. Позориште је опадало из године у годину, сатирано многобројвим невољама које је Островски уочавао боље него ико други. Зато се он осетио побуђен да укаже на све те невоље и да истакне сазрелост друштвених односа за стварање новог — народног позоришта,

Мало је било изгледа за успех предлога и пројеката А. Н. Островског, пошто су о њима одлучивали људи чисто бирократских схватања, људи којима рад на културном уздизању маса није.-био, нити је могао да буде у интересу. Из преписке Островског види се да је он био прилично начисто с тим, али је ипак настојао да бар колико-толико уздрма бедем позоришне бирократије и рутинерства непрестаним указивањем на дотрајалост и штетност једног стања које су чиновници у позориштима подржавали и одржавали.

Царска позоришта у Москви и Петрограду била су намењена, углавном, задовољавању укуса богате публике и бирократа. Комедије сумњиве вредности

и водвиљи несумњиве вулгарнести спадали су у омиљена дела таквих „љубитеља позоришта“. Е

Повлашћена позоришта повлашћене публике била су, наравно, ограђена дебелим зидом од крупних проблема живота. Под таквим околностима борба коју је водио Александар Николајевић Островски била је од нарочито великог значаја. Започета у доба потпуног монопола царских позоришта, средином прошлог столећа, она је настављена у нешто измењеним, али не и лаким условима — онда кад су у многим руским градовима узела маха приватна позоришта, чији су власници већином били шпекуланти без најосновнијих појмова о позоришној уметности, сабраћа оног Мигајева из „Талената и обожавалаца“. Они су, природно, нагињали „ефектним“ драмама и мелодрамама са „захвалним улогама“ срачунатим на јевтин аплауз, или празним комедијама с „пикантним ситуацијама“ итд. Никакво чудо није што су опскурни“ писци таквих творевина (Виктор Крилов, Ђаченко, Тарновски и други) пролазили у позориштима ове врсте много боље него Островски.

Власници провинциских. позоришта пренели су, уствари, на ново тле праксу царских театара, петроградских и московских. Један убедљив податак о тој пракси пружа програм премијере „Олује“, тог најбољег дела А. Н. Островског које је крајем 1859 године први пуг приказано у московском Малом позоришту. Поред „Олује“, управа Малог позоришта унела је у програм претставе водвиљ неког Иљина „фФренолог и физиономиста“ или „Глумичина шала“, сцену „из монденског живота“ — „Судбина иде наруку ЗСОДНОЈ женици“ и балетски дивертисман. Ето, у таквом друштву изишло је први пут пред публику једно од најснажнијих дела руске драмске књижевности...

Слободоумни део тадашње руске интелигенције дизао је глас против упозоришне политике“ спровођене у царским театрима, као и против загушљиве неуметничке атмосфере у провинциским позориштима, против њихове духовне беде и против њихових власника, чији је менталитет одговарао крчмарској тезги, али нипошто — руковођењу позориштем. Несумњиво је да су дела А. Н. Островског и његова доследна борба за народно позориште