Наша књижевност

и

Филмски преглед : 169

природи свог уметничког израза, филм не трпи илузије, самообмане и условпост, Путем живе речи, изговорене од живих људи, у реалном декору и амбијенту, дахом истине филм непосредно оставља свој живи печат у машти гледалаца. Па зар је онда чудно што и људи који нису критичари и уметници откривају његове добре и лоше стране, што о њему могу и „нестручњаци“ лакше и тачније да мисле и говоре него о делима других уметности!» У свакодневном говору све је то изражено једноставним речима: филм је најприступачнија уметност, и не би требало ту велику истину сматрати само као пригодну фразу. Напротив, филмски радници треба да буду поносни што филму нико ништа не гледа кроз прсте, што му нико ништа не прашта.

Сматрам да не треба ништа олростити ни творцима филма „Језеро“, али не само њима.

Ако апстрахујемо извесне замерке „нестручњака“ у којима царује збрка појмова по питању односа између реалне и уметничке истине, замерке које се у крајњој линији своде на упорне захтеве њихових аутора да се живот У једном уметничком филму апсолутно поклопи са животом кратко речено, онда се примедбе стручне и „нестручне“ критике на сценарио Југослава Ђорђевића могу формулисати у следећим констатацијама: да је писац сценарија заплет свог филма засновао на саботажи, што није типично ни за наше хидроцентрале, ни за нашу социјалистичку стварност, да је неверно приказао нашу техничку интелигенцију, да није умео да повеже у свом филму главне догађаје и главне личности у једно целовитије и истакнутије основно збивање, тако да се не зна која радња и који сукоб су битни, која тема основнија, и, с обзиром на тему, које су личности најважније, па услед тога гледалац не

доживљава филм као „жив, стваран и целовит одраз наше социјалистичке стварности“.

Све су ове примедбе и замерке сасвим тачнел, Штавише, оне нису једине због којих сценарио Југослава Ђорђевића треба оштро критиковати, али начин како су оне изнесене (најчешће само као гола тврђења) не дозвољава да се открије њихова суштина, што би, свакако, олакшало филмском гледаоцу да их боље разуме, а писцима сценарија да их више не понављају.

Узмимо, на пример, питање саботаже. Није грешка Југослава Ђорђевића у томе што је у филму користио саботажу као такву, јер је борба радника и других присталица социјалистичке изградње код нас против непријатеља свих боја који теже да нам напакосте, једна од важних страна наше борбе за социјализам. Сва слабост мотива саботаже у филму „Језеро“ лежи у томе што чин саботаже не извире из саме филмске драме, из њене кулминационе тачке згуснуте на унутрашњим сукобима карактера — носилаца драмске радње, сукоба који тражи своју природну одушку, свој природни расплет, него је сам чин саботаже произвољно узет као полазна тачка, као вештачки убачени покретач драме, тако да из саботаже сада извире драмско збивање, уместо да буде обратно.

Јави за ад вуљијкм поавиј