Наша књижевност
деоматекот.“
Боен Заљиетњналарании аи“
| | | ј | )
31
Давокова прича о живој истини
__ Знам шта хоћете да кажете. Хоћете да кажете да је тог био само портрет. Јест, имате право. Био је то заиста само портрет, али свеједно. Ја знам да је и пред вас из тог портрета излазила цијела жена. Јест, тако је како кажем. Цијела жена. А, била је то, докторе, необична жена. Затворите начас очи да се боље присјетите. Затворите, и ви Бете је видјети као да је ту пред вама. Нисте је заборавили, увјерен сам у то. Она се не да заборавити. 5
Сјећате ли се како вам је говорио Елијезер Данити7 „Сјајна је то ствар! Сјајна! Сликар је имао свој срећни тренутак кад је радио ту слику.“ — Тако је говорио Елијезер Данити, а говорио ја увијек у неком узбуђењу. Био је радостан што се слика свакоме толико допадала, што је свакога толико одушевљавала.
Вјерујем, докторе, да су вам биле познате и многе појединости у вези са том сликом. Нисте их заборавили, премда је прошло много времена, а све то вријеме било је необично. Деведесет посто, деведесет посто је страдало, а само нас је десет, десет од сто остало! — Давока је одмахнуо руком. — Вратимо се на ствар. То је била слика неке наше сиромашне Јеврејке. Била је то жена већ поодмакла у својим годинама.
„Јеврејка с Бјелава“ — тако смо обично звали ту слику. Ви се и тога сигурно сјећате. Под сличним именом била, је забиљежена и у каталогу Јесење изложбе гдје смо је видјели, и ја и ви, први пут. Било је то негдје хиљаду деветсто тридесет и шесте или седме године. То ми није оштро остало у памети. Не мари. Али добро се сјећам, јер сам вас код Елијезера Данитија видио рођеним својим очима, како сте стајали пред том сликом. Слика је висила на зиду у тамном широком оквиру. Ја је видим као да је сад гледам, као да је ту преда мном. И тај оквир, то је и вама било сигурно познато, и тај оквир израђен је по нацрту самога сликара. Ви сте стајали, докторе, — ја сам вас пажљиво посматрао — стајали сте и гледали сте у слику. Она вас је свега била заокупила. Била вас је свега занијела. За ме то није било никакво чудо. Јер, заиста, — заиста, докторе, било је на тој слици много чега што је човјека могло да занесе, да га одушеви па да дуго стоји пред њом као прикован. —
Давока је овдје прекинуо своје казивање, Наслонио је лактове на кољена а у раширене руке загњурио је главу. Говорио це нешто, био је узбуђен и тресао се. Говорио као да то што казује, казује за се, одвојено од овога што је казивао мени. Ипак сам неке ријечи могао да разаберем иако им смисла нисам могао да схватим. — Зашто, зашто се ниси прије огласила7 Бехара! Бехара! — говорио је. Истурао је из себе сваку ову ријеч грчевито, с болом и са пуно жалбе. |
Ово ме узбудило. Нешто се у том човјеку збива, можда нека интимна драма.
ПРЕ
ј У 4 4 59 8
| 8
~
!
пари у беен Пи
се ви
= зе Рзав ко о