Наша књижевност
Дуе у
Давокова прича о живој истини 5 33
дао је преда се и чинило ми се као да посматра једно од бачене пигарете нагорјело мјесто на ћилиму. Гледајући непомично у то мјесто почео је опет да говори. Осјећало се да све ово што товори, говори из душе. 5 = Ја волим сликарство, волим слике ако су права умјетничка дјела. Ја сам као и ви толико пута стајао пред „Јеврејком с Бјелава“ и гледао у њу. Било је то лијепо умјетничко дјело. Умјетничка дјела су за ме моћна и велика откровења.
Давока је још непрестано гледао преда се. Тада је подигао тлаву и пренио свој поглед на ме.
—_ Знате ли шта је било с овом сликом; — упитао је послије кратке станке. Нисам стигао да одговорим. Давока је, и не чекајући одговора, наставио:
—_ Било је то 1941 године. Другог мјесеца окупације. Тада смо већ били ван закона. -
Једног од тих дана, пред подне, упала су два есесовца у стан нашег Елијезера. Стан, како знате, налазио се на другом кату оне велике четворокатнице. С есесовцима је био и један станар са првог ката. Дошли су и зазвонили. Звонили су силовито. Јасно се чуло како звонце зврчи у ходнику. Зврчало је као тешка пријетња. Али узалуд. Из стана се није нико јављао» У стану је владала мртва тишина. Врата су била закључана. Почели су да ударају песницама. Опет ништа. Онда су их без мното премишљања, вјешто и брзо, обили и ушли.
У стану није било никога. У собама је било све у потпуном реду као да су станари изишли некуд у шетњу. Само ове слике није било на зиду. На једном округлом сточићу лежао је тешки, тамни рам. Био је празан. Један од ове двојице есесоваца узео је оквир у руке и стао да га разгледа.
— Ту је сигурно била нека стара скупоцјена слика, — рекао је гласно а онда се нерасположено и невољко, разочаран као какав пљачкаш коме је умакла прилика да се докопа ријетког блага, спустио у једну од оних тамно-модрих кожних фотеља. Није шкргутао зубима. Сједио је мирно и чинило се као
да нешто смишља. За то вријеме у суседној соби отварао је.
други есесовац трокрилни ормар са брушеним огледалом и извлачио фијоке на широкој шифоњери од ораховине. Све је радио полако и без буке. У стану је и сад владала тишина. Тада су се зачули кораци у ходнику, а одмах затим на отвореним врах тима указала се нека жена. Есесовац је смркнуто погледао у њу. Станар са првога ката брзо је објаснио да је то Марија, пазитељица куће. |
Жена је у рукама носила дугуљаст, повелик, брижно умотан пакет. Кад га је извукла испод кецеље, кад га је есесоваљ угледао, скочио је из фотеље. Његове плаве очи засјале су одједном необичним сјајем. Можда је то слика, — помислио је и бацио кратак поглед на празан оквир који је лежао на сточићу.
3 Књижевност
Ма о ке.
1
“у КЕ
и
ва ето ЗА ДУ
5
СВ
АВИ а
' 5
,
ум и