Наша књижевност

|" про фувнићи“

Последњи Дубровчанин ТЕ 32:

УЦ

Пошто је најпре отишао у Париз и бавио се неко време у високом свету, Соркочевић се крајем лета 1809 упутио у Милано да тамо по свој прилици реши питање својих имања и добије допуштење да прода земље под фидеикомисом.

У путу је додирнуо Женевски кантон и посетио Госпођу де Стаел једне августовске вечери у друштву двају својих пријатеља.

Књижевница беше прешла четрдесету годину и, као Волтер некада у Фернеју, почињала је да прима посете са свих страна у своме Копеу, сеоцету на Женевском Језеру. Кћи Некерова, којој се у младости удварао млади перигорски опат Тајеран, пријатељица грофа Жилберта, члана академије, и Бенжамена Констана, млада удовица старог дипломата и барона Стаел-Холштајна, чувена књижевница и противница Бонапартина, она је била једна од најзанимљивијих лич-

ности свога доба и нису је читали, као данас, само у гимназијама.

Врло поласкан њеном пажњом и пријемима, Соркочевић пише (27. УШ. 1809) свом пријатељу Нику Пуцићу који је остао у-Паризу: „Задржао сам се у Женеви два дана више, јер је тако Госпођа де Стаел хтела, изискивала, наређивала, што ми је причинило великог уживања. Била је врло добра и учтива и примила ме је тако ласкаво да је моје самољубље потпуно задовољила... Она је у друштву много занимљивија од својих књига и пријатнија од портреа; чак се може још допасти због својих дивних очију, и због доброте и лакоће у опхођењу које зачарава и задивљује... Кад сам је први пут посетио, учинила ми је част да разговара са мном читава два сата; можете мислити колико сам уживао.“

После те посете, Соркочевић одлази у Милано; његови послови изгледа да су добро ишли, јер се у престоници италијанског поткраља бави само неколико дана, па је одмах отишао у Анкону, где су му живеле сестре калуђерице с којима је по свој прилици желео да се наравна, како би најзад ликвидирао са својим поседима.

· Времена су се мењала и укуси са њима. Човек који је пре неколико година обожавао Млетке и Италију, сада је говорио: „Гадим се на ову Италију, у којој нема ничега ни за тело ни за душу..Ја нисам блазиран човек и не жалим за париским животом, женама и друштвом; ја чезнем само за отменим манирима и лепим говором“2) У другим писмима он слично говори о Дубровнику. Био му је досадио медитерански свет.

Па ипак, иако се опростио од домовине и од људи које није више могао да сноси, он их жали и на крају једног француског писма пријатељу у Паризу додаје, због бојазни од цензуре, на нашем језику ове реченице: „Говори се да су Нијемци узели Задар: усто. су госпари од свега освем дубровачкога“, а у другом писму, писаном на два дана пред закључење бечког уговора, каже: „Ако не буде мир, те Нијемци пођу у нас, оли Црногорци, јаох нама.)

5) Писмо од 16. 1Х. 1809.

5) Писмо из Анконе, 12. Х. 1809.

а а та И ПК ућ

39и