Наша књижевност

88 Књижевност

проблеме и будућност. Али у доба наполеоновског вртлога, стварање Илирских провинција било је преко сваког очекивања и он је, онако исто као Пољаци због Варшавске Војводине, падао у усхићење одушевљавајући се Наполеоном.

Тек неких двадесет година доцније, Соркочевић каже о Наполеону свој коначни суд у једној брошури: „Наполеон, овај изванредни човек који није имао довољно смелости и времена да измени дух свога столећа ни довољно велику душу да му служи; човек који дубоким комбинацијама свога самољубља преврте целу Европу и привремено приграби слободу у корист деспотизма који начини јаким, али не успе да му осигура трајност.“

Међутим, у време о коме говоримо, Антун Соркочевић има о Наполеону још врло високо мишљење, ма да је, иначе, у нашим крајевима Наполеонов углед почео рано да опада. Чим се могло видети да дотадањи Наполеон Превишњи, „витез схрањен на славу садањег времена и на зачуђење вјека дошастијех“ (како га далматински намесник Карањин назива у једном прогласу) није једини господар Европе, вечито немирна Бока, која је сачињавала исти округ са Дубровником, почиње да се буни, али тренутак беше и сувише преурањен. (Средина 1812). Соркочевић, као и увек, на некако чудан начин патриот, пише из Италије пријатељу Пуцићу: „Очаран сам крепком експедицијом генерала Паштода. Бокељи више неће зажелети да се буне. Што се тиче Црногораца, не бојим их се: ви имате много војске и они се не могу хвастати помоћу Србијанаца; несрећници имају и сувише посла код своје куће.“

Међутим, положај Француза је сваким даном био све гори. Још пре лајпцишке битке, скоро сва дубровачка острва падоше под власт енглеске флоте, чији су команданти успоставили народну владу ! повратили важност законима дубровачке републике. Убрзо су исто учинили и на копну, где су поставили за привременог гувернера Дубровчанина. Тако је у француским рукама био готово једино Дубровник. Главни стан устаника и гувернера републике, Кабоге, побуњеника против француске окупације, био је код самог града, у Гружу, у великој вили Антуна Соркочевића. Чете устаника стојале су пред градским капијама, али ма да беху одушевљене и храбре, без топова се није могло продрети у град. А они их нису имали.

Французи су покушавали да побољшају своје стање. Једне ране децембарске зоре искрали су се из града и напали с леђа Соркочевићеву вилу. Али чета од шездесет устаника, која се задеси у главном стану, одоле француској навали. Соркочевићев дворац са димензијама једне тврђаве спасе главни стан и устаничке вође.

Прилике су почињале да се добро развијају и да су устаници у децембру 1813 успели да заузму град, и да су затим показали традиционалну дипломатску гипкост, република би можда живела још неко време. Али у Дубровнику није било људи, а њихова заштитница Турска није више имала моћи.

=

сета ораница

си го оавемвгран ИТ ма аумитаог оастг поп одавао оиса плати оараа ава тсторе а