Наша књижевност

96 Е 5 Књижевност

идентичан са говором Козака, Малоруса и близак свим словенским наречјима; тај се језик на јвише приближује руском... Упркос врло 4 великих тешкоћа које постоје за странце да преведу верно народнг | песме, већ се свуда слави наивни и оригинални народни песнички | геније крајева у којима се говори ово наречје, Али главна превага | илирског дијалекта је у томе што су га израдили, ниансирали и | осветлили многобројни дубровачки књижевници, који су њиме пи- : сали, кад је већина савремених европских језика била још у повоју“. |

Прешавши тако од Словена на Југословене и Дубровчане, Соркочевић даје кратка обавештења о „Осману“, који је спев више схватио као велику националну тековину, а не као индивидуално дело појединаца.

Занимљива је његова мисао поводом Гундулићеве метрике да осмерац у неким другим језицима обично не пристаје еповима, али у илирском да нимало не квари утисак. Најзад даје врло резимирану садржину спева и, можда први, каже ону толико понављану мисао да се Осман може слободно назвати Владиславом.

Преводилац се несумњиво најпре колебао неко време у избору; он је имао веће концепције о преводу овога спева, бар како сведочи један рукопис „Османа“ у загребачкој Свеучилишној библиоТеци, на коме, у почетку, упоредо. са текстом иде и Соркочевићев покушај превода, али се најзад, после дужег колебања одлучио за У епизоду о Сунчаници, која му се чини да је „најоригиналнија и нај-

занимљивија, пошто се тиче народне историје Србије (Рагсе аи"! зе танасће а ћизроте пабопаје де ја зегује)“. Сем ових разлога, Соркочевић је могао додати још један разлог: да епизода о Сунчаници | иде међу најлепше и на јкраће фрагменте овога спева. у Колебања су у целом преводу врло ретка, и ми смо нашли само једно о коме се може дискутовати. Соркочевић је мало двосмислену строфу:

У

“

ми ни а.

Прут краљевски њекад ки је У руках му дједим био њему је сада штап, на ки је тешку старос наслонио, —

овако превео: „Своју тешку старост он је сада наслонио на краљевски скиптар који некада беше у рукама његових дедова. =3)

Песник је можда хтео да Каже нешто друго: да, уместо скиптра који држаху његови преци, Љубодраг нема ничега другог сем штапа, којим се поштапа. Реченица је песничка и супгилна, пошто показује колика је разлика између дедова и унука: они су носили : жезло као символ своје моћи, а он се ослања на штап, очевидни знак своје слабости.

Последња брошура Соркочевића носи наслов „Постанак и проласт некадашње републике дубровачке“ (Опште еј сћше де 1 ап-

:

- 26) Ба резапбе угеШексе 5'аррше тајтфепапе зиг Ја 5сер(те гоуа! дџе рогса ашегећол5 ја тат Аез зез апсбтгег,