Наша књижевност

БИР ЛНЕНННИСЕ

М. Е. САЛТИКОВ - ШЧЕДРИН: „ПОШЕХОНСКА СТАРИНА“

Салтиков - Шчедрин је обележио завршну етапу свог стваралачког и животног пута делом које се с правом сматра „уметничком енциклопедијом“ о руском кметству, једном од најобухватнијих слика поседничког племства и његових кметова. То дело је „Пошехонска старина“, велика хроника у којој су елементи реалистичког причања и сатире Усклађени и органски спојени на начин својствен најбољим Салтиковљевим делима.

„Пошехонска старина“ има аутобиографску подлогу: преко племића Никанора Затрапезног Салтиков говори о атмосфери свога детињства и дечаштва. Међутим, писац ни на једној страници није допустио да га чињенице његова живота одведу на пут праве аутобиографије и да га тако удаље од основне теме. Салтиков је мање говорио о тим чињеницама него о поседничком племству у забитним крајевима Русије и о тешкој судбини подјармљеног сељаштва.

Ова класична хроника обухвата велики период од тридесетих година прошлог столећа до такозваног „ослобођења сељака“ (1861 ДЕ период труљења руског племства, 0бележен појавама које прате грчевиту, али безизгледну борбу једне класе у труљењу против историске неминовности избијања нових друштвених снага. Кроз борбу руске племићке класе за позиције које је она постепено све више губила опртавале су се и продубљивале супротности у руском друштву прве половине и почетка друге половине прошлог века. Напоредо с тим, вршила се све јаснија диференцијаци= ја појединих група самога племства. У целини паразитско и неспособно да се успешно супротстави новим

друштвено-економским _ чиниоцима, племство се, углавном, делило на градско и поседничко, док је код пноседничког племства јасно уочавана подела на богато, средње и ситно (код појмова „средње“ и „ситно“ овде се узимају мерила која су тада постојала у Русији, а која је створило само племство).

У „Пошехонској старини“ Салтиков је приказао труљење поседничког племства и беду сељаштва с реалистичком снагом равном оној која прожима странице „Господе Головљових“. Поређење између ова два велика Салтиковљева дела упућује и на једну опаску о облику: „Головљови“ су у већој мери роман него „Пошехонска старина“, у којој је форма хронике омогућила аутору да чешће користи оружје борбене публицистике. Насупрот хроници књижевника — спахије С. Т. Аксакова (1791—1859), који је у своме „Детињству Багрова-унука“ доследно служио интересима племићке класе и лажно, идеализаторски приказао читав склоп односа заснованих на кметству, Салтиков је У „Пошехонској старини“ разоткрио сву трулеж те класе.

Реализам _ Салтикова - Шчедрина уздигао се У „Пошехонској старини“ на ниво великих социјалних уопштавања: иза сваког типа његове галерије спахија и кметова, иза сваке ситуације и епизоде стоји мноштво проблема и односа тога доба и те средине. Породична хроника Затрапезних, која спада међу најбоље странице класичне руске прозе, подједнако је, снажна у сликању саме породице, и у приказивању односа између ње и кметова. Миран је и привидно доброћудан начин приповедања „сатиричног старца“ (како је Салтикова назвао Достојевски, у-