Наша књижевност

232 Књижевност

„Немамо их“, одговорио је овај. Али је Бори саопштио једну адресу.

Улица је била на периферији Београда. По завршетку рада, Бора се одвезао једним старим џипом. Убога колиба била је та радионица. Бора отвори врата. Неколико људи седело је на сандуцима. У дну колибе, у светлости једне сијалице, седела је млада девојка и уносила бројке у књигу. „Добро вече, другови“, рече Бора. „Могу ли да говорим са директором2“

„Када се код вас рад завршаваг“ нешто иронично запитао је један и љутито му окренуо лице са мишјим изргзом.

„Код нас се рад завршава кад смо са радом готови. Некада 'у пет, некада доцније, а некада и никада. Када, наиме, кемамо ливених колена, можемо сасвим престати са радом. То је дефинитивни завршетак рада а грађевина је морала бити готова до првог!“

„Тако“, рече један од четворице, „тражите колена са складишта готове робе Ми радимо само по плану.“

Бора је стајао на вратима збуњено и неодлучно. „То са планом“, рекао је, „свакако је тачно, другови. Али сам у новинама читао да сте план испунили два месеца пре краја године. Сјајно сте се извукли, верујете. Лили сте само велике комаде, јер то брже иде. Наређали сте тоне, сасвим као онај директор који је први остварио годишњу производњу кутија за конзерве, постижући планом предвиђену тежину у тонама. Али су се његове кутије могле отварати једино секиром. Тако су биле дебеле.“ Очигледно, прича је направила утисак. „Бићу вам на помоћи“, рекао је директор ливнице.

Пошли су заједно кроз предузеће. Али се утврдило да на складишту заиста нема колена. Није било ни лива ни готових производа. А тек на крају, под једном стрехом, лежали су делови неког огромног замајног точка.

„Не можемо их разбити“, рекао је директор. „А док их не уситнимо, не можемо их употребити у лив.“

„Тако, не можете“, рече Бора срдито. „Разбићу их ја. Уситнићу их динамитом.“

И ето, због тога, дошао је сада свом старом другу из шпанског рата, некадањем динамитеросу, који је бацао у ваздух мостове и железничке вијадукте, да га запита за савет.

„Педро“, рекао је Бора, „био си ми поручник. Сада си генерал. Некада си ми издавао наређења. Опет су ми потребна. Морам да разбијем замајац да бих га прелио. Можеш ли ми набавити динамит2“

„Могу“, одговорио је генерал. и ПАЗ

„Добро. А мислиш ли да је могуће разбити замајац;

„Могуће је. Али ће притом, по свој прилици, и велики део зграде отићи у ваздух, а сва прозорска окна у реону попрскаће.“

ои