Наша књижевност

оре за. слања РО У 4 а У 5" па А пе т А и

ДАНИ, ЉУДИ И ДОГАЂАЈИ КОЈИ СУ СТВАРАЛИ

- ОДРЕД ГОЈКА СУВАЧЕ

Уз Одред о коме ће бити говора, везана је читава једна прича, још жива у сјећању њених учесника.

Његов постанак пада у сред љета, када сељаци обично у пуном јеку смирују љетину. "Го љето бијаше запарно и јаровито. Зејтинава оморина притисла земљу. Кише ни од помола. Година

понизела како се не памти: боље него многа прије, па и касније. Заметнуло се и уједрало крупно зрневље, жита полегла, класје се покуњило од тежине, бундеве се развријежиле прије времена и отишле у ширину, разрастали се и стасали кукурузи, помавенише и испрекаше још на гранама ране шљиве а воће се још онако незрело слама од богатог плода (нигдје упврка од корова), трава у присојима па и сјеновитим чајирима дошла сва некако заплетена, сочна, густа и бујна, као што већ може бити трава присојкиња, просте мами доброг и искусног косца који се посла на плаши једном ријечју година каква се само у сну може снити и пожељети, једна од оних за које вјечно забринути и неповјерљиви сељаци знају да кажу: „Берићет. Дао Бог на добро!“ Е баш те исте године, док су скоро преконоћ сазријевале пшенице, звиждале оштре косе по осојима и док се на све стране чуо отков и брус, биће баш некако у мјесец дана по Петровдану 1941, начуло се за тамо некакав Одред, који јатимице купи стасале младиће и одважно мушкиње и прсимице удара на војску, каквој дотад по злу гласу није било равне.

_ Одиграло се то отприлике овако. Мјесто петровданских лила које од памтивијека, како се зна у овом крају за српско ухо, дочекују зору по истуреним ћувицима, плануше некако баш уочи Петровудне, у трен ока и у тили час, куће и појате, засеоци и села, дубоко у пристранцима иза Заборка. Као муком занијемише горња села. Усплахирени народ се попртља и са стоком пред собом слеже у Вучевицу. Оживјеше збјегови. По дубоким јаругама и ријечним просјелинама зажегоше се тихе ватрице. Жене запретоше у луг кромпире и сварише јечмену пуру. Обилно је, преко обичаја, залише јомужом, али је опет нико не окуси. Људима се нешто пре сјече у празној утроби и укиде воља за јелом. Дође вријеме, за које се казивало, да ни рођени хљеб неће бити сладак као што је био. Говеда мукло зарикаше дубоко у мрачним и пустим шипразима,