Наша књижевност

~ сви и | РИУ Да

260 Књижевност

. зивке као од живе ватре и далеко заобилазили, клонећи се као црног ђавола, само ако им је то могло бити.

Ова иста по злу чувена борачка касарна паде у руке још ове исте ноћи овим истим сељацима. Упадоше разјарени устаници халачући као гладни вуци, разбише, разбуцаше, развукоше и разнијеше све што се нађе и би од вриједности; усташе се закапијаше на тавану, замандаливши за собом гвоздена врата. Понеког од њих, који им допаде шака, устаници готово жива сасјекоше и рашчеречише, искаљујући бијес и злу крв. Онда се око поноћи повукоше на чистину и касарну потпалише са свих страна. Нешта усташа се подуши и изгорје заједно са касарном, други поскакаше ни живи ни мртви са висине од десет-дванаест метара: Гинули су још онако у паду прорешетани устаничким мецима. На земљи их дочекаше на гвоздене виле и дотукоше. И док је борачка касарна горила, устаници у црним сељачким гуњевима, црвеним шаловима око главе, у пријесним опутњацима који стоје уз ногу, искитивши цвијећем и везеним сватовским рупцима џемадане, накривљене шубаре и шајкаче, поведоше коло опасавши по три пута тврде зидине касарне. Ручали су несложно подврискујући, сваки за се и свој властити гачун, пијани и препијани од осветничке побједе, ракије и крви. Онако искоса и са стране освјетљавао их пожар. који је, што се више улазило у ноћ, узимао све више маха и насрћући се отимао у дубоко и пространо небо.

Тада се, ето, први пут чуло за Одред Гојка Суваче.

Име Стојана Матића тијесно је везано с његовим рађањем. Сту"дент агрономије по професији и комуниста по убјеђењу, овај младић се истицао међу својим вршњацима необичним растом, који му замало по окупацији није стао главе; ваљда је због тог свога раста носио надимак — Чангалија. Био је то човјек веселе природе, бистар, промућуран и доста одмјерен за своје године.

Овај исти младић, који је знао по сву боговетну ноћ да се клатари са сеоским момцима и неуморно обиграва кола и сијела двадесет километара у пречнику од очеве куће, додијавајући сеоским пурама, које су га ипак радо гледале, већ сутрадан, кад је то затребало, знао је одважно повести на јуриш с „наганом“ у руци читаве стрељачке стројеве голоруких побуњених сељака, идући и на пушкомет испред њих, како то већ доликује устаничком команданту. За њега и његове јурише зна све живо од Увца до иза Фоче. Прво вријеме у Одреду састављеном од устаничких чета које су окушале барут, Стојан је био све и свја: и командант и комесар, и командир чете и водни делегат, и четни економ и старији дежурни. Он је знао и наредити и подвикнути, и лијепу ријеч рећи и осекнути се на правом мјесту и у прави час. Гдје год би и што год би запело и затребало, рјешавао је Стојан онако од ока али по правди, за длаоницу ни тамо ни овамо, на обострано задовољство, и то тако мудро и тактично, као да се једино тим бавио од постања.

РМ ВИ ЕМИ и МИ Ио БЕЧ 5 та а Љт х - = “

аи