Наша књижевност

%

Људи, дани и догађаји с - : же у 263

малаксалост, кад онемоћа као дијете и кад се заврзе у тешке и немирне мисли, претставе и снове, без краја и конца. Даље је живио на махове; од кратких и брзо пролазних часова свијести и бистрине у глави, кад би му пред духовним очима минуо сав његов живот као на слици и све оно што се с њим збило и што га је још очекивало и кад би њим овладале оштре, сурове и продорне мисли о потреби да колико може више издржи на том страшном мјесту, које је сад за њега значило једино обезбјеђен живот и сигуран спас од неминовне смрти, па све до омамљујућих и отужних вртоглавица, које су га главачке суновраћале у мрачно и бездано бунило, у коме се на крају све утапало. Језик му отежао и задебљао: дошао некако дрвенаст, укрућен и пепељасто-сив. Усне се спекле и отекле, онако сухе и испуцале од унутрашње ватре. У лицу се нагло измијенио и упола пропао: постарио и преполовио, очи дубоко упале, сужиле и потамниле, замутиле и свенуле, изгубише боју и сјај; кости на лицу јаче се истакле и показале.

Ето такав је, десети или једанаести дан (касније то није могао тачно да утврди) дошао на часак свијести и наједном му се неодољиво рашчистило у глави и истог часа муњевито је ријешио: даље се овако не може. Имао је још само толико снаге, воље и присеб· ности, која га је већ потпуно издавала и напуштала, да се прибере и одвеже. С једвитим јадом се дочепао тврде и једино поуздане земље. Затетурао се на изможденим и клецавим ногама, које су га једва одржале и кренуо. Те његове кракате ноге ипак су га носиле, иако је био сав исцијеђен, преслабио и смалаксао до крајњих граница. Што се како тако држао, могао је једино да захвали снажном тјелесном саставу („Изметнуо се на оца,“ — говорио би хвалисаво чича Маринко), јер се други на његовом мјесту уопште не би одржао или би се у најбољем случају просто вукао на рукама и кољенима Ишао је полако, несигурно и пипаво, поштапајући се некаквом гранчицом, која му је добро дошла као ослонац а слободном руком се одупирао о букова и оморова дебла. Зрак је удисао жељно, пуним прсима, дубоко и шумно, први пут га осјећајући онако како треба: читавом душом и изможденим тијелом. А зрак бијаше топао, свјеж, прохладан, шумски, засићен озоном, влажним и опорим мирисом честара, устрептале брезе, шумске јагоде, боровнице и смреке зрак који разгаљује и од кога се оздрављује. Тетурао је и посртао ношен страсном и неодољивом мишљу, која га обузе и проже свом снагом: да ноћас, још колико ноћас буде код куће. Та. жарка: мисао даваше му посљедњу снагу, које понестајаше, и одгонећи тренутачне лаке несвјестице, у које се заводио. Док је прошао тих десет-дванаест обичних пјешачких километара (некад је ту исту раздаљину прелазио за непун сат), требао му је читав тај дан: од сванућа до мрклог мрака. Истина, дуге часове је непомично прслежао негдје на мекој маховини, скупљајући и прибирајући у себи само толико снаге и енергије да може прећи нових три-четири стотине корака. Најзад, с првим плавичастим сумраком, дохватио се

и плате ми

Ман Ета

А у 758

Дре аи ВА