Наша књижевност

Па

Радоје Домановић 273

„Париза“. Због Раде. Кажем то свастици, и ма да је она мало брже корачала, сећам се да сам је стално претицао, и око тога се смејали.

Ишли смо Кнез Михајловом улицом ка Калемегдану, тамо.

ка теткиној кући. Левом страном, сенкама од зграда, јер је сунце јако пекло. б

Већ смо били прешли онај празан простор, на коме је сада Академија наука, прошли и онај ћошак где је онда била радња „Тадић и Ајдарић“, кад наједном пуцањ тамо негде у дну улице у правцу „Круне“. Један, други, трећи, па ваљда и четврти, све један за другим: — Пфу! — Пфу! — Пфу!... одјекујући кратко, угушено. Онда највише после две секунде, још један такав пунањ. Последњи. А одмах затим у правцу овамо к нама врата на радњама: — Трас! — Трас!... И ролетне: — Вррр! — Вррр!... Тртовци затварају радње. У исти мах са онога простора између „Грчке краљице“ и „Круне“ свет бежи.

Свастика се уплаши: „Јао, где ли је бата2“ завапи. То брат јој, матурант, бујан, немиран. Моли ме да се вратимо, па оном улицом лево, поред „Тадића и Ајдарића“ да пожуримо кући.

. Онамо између „Грчке краљице“ и „Круне“ испред уста оног сокачета на оном истом месту са кога се свет малочас разбеже, сад наједном поче свет да се купи. Брзо се купе: — Цик! — Цик! — Цик! Зачас се зацрне гомила. Прво мала, па све већа, све више расте. Притрчавају људи све брже: — Цик! — Цик! — Цик! Нацицка их се много, зачас гомила велика. ;

„Уби се неко!“ чух где неко рече некоме на супротној страни улице. Поред нас прође ужурбано један мали Јеврејин са полуцилиндером на глави, са којим сам се знао онако, из виђења. Питам, шта је то било; Ништа не одговори, само ме погледа. Као да ме не чу, и као да ме никад дотле није видео. Оде журно даље.

„Јао, где ли је бата!“ завапи и опет свастика.

Били смо стали одмах на први пуцањ, застали онде где смо се у том моменту затекли, и гледали — чекали да разаберемо, шта се то догодило.

Она гомила света наједном се расклопи и растури.

„Пуцао један човек на краља Милана!“ рече један, који је долазио отуд, једноме трговцу онде близу, који је стајао на вратима своје радње, и држао за једно крило врата, готов да га притвори. Чух још где неко рече само: „Побеже!“ што сам разумео да се односи на оног који је пуцао.

„Шта ли је то било; Ко ли је пуцаог Да ли заиста на краља Милана, и) да ли је краљ Милан остао жив; Или је погинуог И ако је погинуо, шта ће бити сад Шта ли је са краљем Александром:“ Све ми то узвитла се у памети. Рад да сазнам — да што пре сазнам све, замолим свастику да пођемо мало брже тамо, где се све то десило. Међутим, она, скоро плачући, замоли ме да се

~“

раје дале