Наша књижевност

Радоје Домановић 211

и не застајкујући, чак и што је могуће мање окрећући главу, погледам у врата, прозоре, и видим „да је заиста све затворено, пусто. И „Дарданели“ празни: само келнери, и гостију нешто мало више него код „Париза“. Питам за Митровића, Раду и Ристу, јесу ли одјутрос били, један келнер одговори ми да ће сигурно бити у подне.

Све до подне био сам у посетама код неких рођака. У подне свратим опет код „Дарданела“, али тамо ни Митровића ни Раде ни Ристе нити ма кога од познатих.

На ручку будем код оног рођака, дежурног касационог судије. За ручком, преварим се, те у разговору кажем за атентатора Кнежевића: „Сиромах! Мени га жао!“

А он, рођак: — Како то говориш, забога! Зар ти жао зликовца, који је потегао руком на краљевог оца! Знаш ли ти, шта би било од наше Србије да је којом несрећом зликовац успео;

— Мислим, како ли је сад у његовој души! Он извесно зна да га чека сигурна смрт. Месец-два највише, и он ће бити осуђен на смрт и стрељан. На то мислим, а адвокати, као што знате, увек имају неког сажаљења и за највеће зликовце!

„— Да те чује неко — наставља рођак — па зачас оде у апе,

- из кога бих те после тешко извукао“. Рече ми још да за све ради-

кале уопште неће бити добро, ако се утврди да су неки радикални прваци имали учешћа у атентату.

Од тог рођака одем доста охрабрен, али и мислећи на ово последње, а нарочито на оно „тешко извукао“ — он је ово „тештко“ баш нагласио. Нагласио некако тако да се у њега не уздам. Међутим, раније је у два маха био један од оних који су помогли да се ослободим од две оптужбе за увреду краља...

Пошто покупујем још неке ситнице и посетим све које је требало, сетим се да треба да посетим и једног старог адвоката, код кога сам раније, док сам учио права, био адвокатски писар. Он је био напредњак и страшно мрзео радикале због неке велике штете причињене му на његовом пољском имању од стране неких сељака радикала. Али је трпео моје слободоумље; и у приликама због моје веселе нарави и претераног оптимизма чак и радо слушао моја схватања важнијих догађаја оних дана. у го после свршене школе, кад год бих отишао у Београд, никад нисам пропустио да га посетим. Кад ме сад угледа на вратима, он се запрепасти. Откуд ја сад! Као да посумња да сам и ја умешан у атентат. Кажем шта је и како је са мном: да је посреди један луд случај да дођем уочи самог атентата у Београд. Донекле је ишло весело, — све док ми он озбиљно не предочи да ће овај атентат згодно послужити краљу Милану да се искусура са радикалима. — Свима виђенијим, вели, и у Београду и у унутрашњости поскидаће главе, без обзира да ли је ко од њих стварно умешан у атентат или не.

6 Књижевност