Наша књижевност

280 _ 5 Књижевност

Испричам му и за песму „Ноћ“, како сам се правдајући се Митровићу прекјуче, пре атентата, био разјуначио, и био готов да изјавим, где он нађе да треба, да је моја; а како сад стрепим, ако би нешто склептали Митровића да ме не прокаже. Уверава ме да Митровић неће то учинити, — за то да не бринем. Чуди се да није ништа о томе причао. Само једном кад су говорили о мени поводом оног мог „Светосавског прикљученија“ да је рекао за мене: како је дотле погрешно мислио да сам ја „нека мирна, тиха природа“.

Каже ми и за себе да одјутрос, откако је чуо шта је с редакцијом „Одјека“ и „Дела“, и штампаријом, урађено, и почели да апсе, почела и њега да обузимље нека језа. Чим угледа неког полицајца или жандарма као кад би угледао неку змијурину, која се упутила право к њему. — Нек раде шта хоће! рече наједном одлучно. — Могу да нас петљају. Особито тебе! прети ми главом, и опет хоће да се засмеје. — Али нам не могу поскидати главе ако нисмо криви! а и ако би, чудна ми чуда! Опет њина штета! Помињали би се по злу као што сад помињемо дахије, а нас би народ славио као борце за народна права. „Замисли само, после сто година на неком сабору народни певач (замеће мало главу, подигне обрве, испусти горње очне капке, па подражавајући гуслару): Кад се шћаше по земљи Србији.... (Застане зачас и окрене се да види да ко не слуша. Смех. А онда наставља): По Србији земљи да преврне... Ухватише (моје презиме и име) адвоката из града Крушевца, ухватише усред Београда, у „Паризу“ радикалском хану, ухватише, па га погубише. Беше јунак (моје презиме и име), беше јунак соја песничкога, беше јунак грдна кукавица... Срби браћо и Богу је жао!“ (није био никакав певач, тј. није имао гласа за песму, али је зачудо умео да имитује нечије певање, напр. Јанка у оном певачком покличу кад је почињао да пева неку народну песму, па ону његову промуклину у последње време). И тада, кад испева овај последњи стих, засмеја се, па како се замећући главу и уносећи у песму био доста завалио, настане опасност да падне са столицом заједно. Он држ' једном руком за сто, за чаршав, али не ухвати добро за сто, те чаршав са свим оним на њему — непопијеном водом и заосталом кафом при дну шољица полети на њега. Прискочим у помоћ, и задржим га да не падне. Али она кафа и вода већ му се беше сручила на груди, па га и по лицу попрскала. Све то за секунду. И колико би непријатно, још више смешно. Једва се очисти, помогнем и ја, све у смеху, али осташе мрље на кошуљи на грудима, па чак и по оковратнику. Смејемо се, и доводимо у везу са прексиноћницом. Онолико пиће и онолики лом, и тога чуда не би, а сад!...