Наша књижевност

О РУМ Иље ипо а ДУ

Петар Кочић по 5 343

дачку прозу унео, као складну допуну, пејзаж и штимунг, успевши да им, први код нас, да уметничку садржину и облик. Исто значење имају и његови портрети. Уз живописни језик, са финим реченичким склоповима и народним изразима, овде су дошли до изражаја Кочићеви лирски осећаји и нежни тонови, као и смисао за хармонију и колоризам. У пејзажима преовлађују лепи описи природе, са утисцима које природа у разним приликама оставља на човека; у другим сликама има бујних виталистичких тонова, ведре снаге младости, али и суморних и тужних акорда. Иако једноставни, ови пејзажи су импресивни и делују као добро срочене прозне песме, које обилују сликарским украсима. Али, колико год је Кочић мајстор у пејзажима, ипак његов приповедачки таленат је надмоћнији од сликарског, и његове слике су само лепи, допуњујући оквир снажног и занимљивог приповедања.

Кочићево књижевно дело је значајно по уметничким и мотивеким доприносима и новинама које је унео у српску књижевност. Ова вредност се не умањује ни тиме што његов књижевни рад није ни обиман ни многостран. То се може видети већ на први поглед. Кочић је дао невелик број краћих приповедака и само две-три веће ствари. Уз то, он се по мотивима исцрпао У проблематици о поробљености босанског сељаштва, давши још, поред лепих описа и слика, и неколико добро израђених типова. Кочић није успео да приповедачку прозу развије у ширем оквиру, који би му омогућио да уметнички обради разноврснији материјал и мотиве, због чега је у његовим последњим радовима могло доћи до извесних понављања. По овоме види се да Кочић, и поред тога што је био оригиналан приповедачки таленат, није имао диспозицију за пространији књижевни рад, у првом реду због тога што је оскудевао у инвентивној снази, која је за такав рад потребна. Али, управо из овог разлога, приповетке које је дао, по томе што су ограничене на споменуту проблематику и сатирички тон, са наглашеним политичким и социјалним алузијама, веран су одраз народно-ослободилачких тежњи и циљева, којима је проткано цело Кочићево деловање.

Са гласом призната књижевника, Кочић је рано, још за време ђачког живота, ушао и у политичку борбу, којој је имао да послужи и већи део његовог књижевног рада. Он је био предестиниран за борбу не само по чврстом карактеру и бунтовном темпераменту, са хајдучким традицијама, него и по социјалној оријентацији коју је понео из свога планинског завичаја још од оног часа кад је спознао националну подређеност српског народа у Босни и, посебно, социјалну поробљеност у којој се налазило сељаштво. Од тада може се назирати будући борац за народну ствар, који је своје склоности показао у претходним припремним акцијама многим поступцима и одвојеним схватањима, почевши од полициског прогона и искључења из сарајевске гимназије, бечког књижевног рада и студентских дискусија о аутономном покрету, сукоба у Скопљу, учествовања у радничком генералном