Наша књижевност

| ,

|“

|

360 - Књижевност

и најчвршћа узица. Нема онога ко је може зауларити. Поготово код нас у Подинарју.

А Трлозан наумио дати Јелицу за господичића. Та шта је за њега финанције или ђендар — мала пара. Кад му ко спомене Јеличину удају он сав устрепти и блажен понавља: Ружна није, без мираза није, буде ли ћаћу слушала, е, валај, удаћу је за правога правцатога доктура. Када Трлозан буде вјенчавао кћер трешће се Грљанац. Теће вино потоцима. А Јелица ће упамтити ћаћино свјетовање. Матер јој не дочека да у том помогне. Уз помоћ божију отац ће сам све то средити.

Када је дознао за Јеличину љубав са Стојаном, веле, да је све по крчми поразбијао. Истукао је неколико дужника који су се ту затекли и истога се дана упути Драгици. Прјетио је, час обећавао новац Драгици, час клео. Нико није знао откуд му дојавише да се Јелица и Стојан састају на „уздах камену“. Долазио је под „уздах камен“ и узалуд дозивао јединицу.

Тих дана Трлозан није личио на човјека. Служи госте, а нити говори нити ромони. Заокупила га само једна- мисао: како да пресјече ову нежељену везу, уништи Стојана.

8

Трлозан хтједе Јелицу у град к родбини отпремити, али одустаде од те намјере. Смислио лисац за Стојана јуначку ступицу.

Знате и сами како се код нас слави свети Тривун љетни. Није ни чудо. Ко је завјетан овом божјем угоднику, тога прати берићет у благу. Више вриједи њему у почаст припалити свијећу пред иконостасом, него ли десеторици других. Част им и чест, не карам их већ поштујем и прибојавам се, али шта је према њему свети Сисоје или Пантелија. Ћаћа ми је, још док сам дурица била, показивао некакву дебелу црквену књигу. Видила сам у њој на слици светога Тривуна. Оран светитељ, један од важнијих. Сједи уз само прјестоље а у руци му златна чаша. Двори господа пићем, а око њих само анђели и птичице небеске облећу.

Давно је томе било, прије Напулеуна, кад удари нека чудна говеђа пошаст. Ни да се окренеш — диванили су стари Тривићи —_ а животиња отегне папке. Ујармиш волове, тјераш бразду, зазвиздиш да се одморе и помокре, а оно — држ' — падају хранитељи. Као да их неко српом посјече. Само им се крајичак зеленкасте пјене покаже међу губицама. Наш је манастир имао тада цијело крдо подолаца. Све сами вилаши. Чим им цркоше два најбоља шкопљеника, калуђери ударили у звона, а зором сви у одеждама направили процесију око штале и тора. Не помаже. Преко цијеле боговетне ноћи листају свете књиге, траже молитву против овога несретлука али никакве вајде. Веле, да је молитву нашао један старкеља калуђер, послије три дана трагања за пјев-

Ми И

атар МИН И У