Наша књижевност

А Е

Белешке

част под насловом „Јаши Игњатовићу“. У истом листу (број 22 за 1888 г.) уредник је прештампао један чланак из „Видела“ у којем поред имена Јаков има и Јаша Игњатовић. — Уредник „Нашег доба“, д-р Стеван Павловић, присни пријатељ и политички једномишљеник натег романописца,био је о Игњатовићеву ставу према имену Јаша бар исто тако добро обавештен као и уредници Змајевог „Јавора“, а о његовим жељама свакако више водио рачуна неголи они. Да је Игњатовић био против тога свог имена, Павловић би у наведеним прилозима без сумње заменио име Јаша са Јаков.

Али да Игњатовић није био против свога имена Јаша, најбољи докази су свакако они које нам даје сам он. При руци су ми неколики примери у којима је, и пре и после 1566 г., он сам писао Јаша, и не само у тексту него и у насловима својих радова. Најпре два случаја из времена пре 1866 г. У своме чланку „Сима Игњатовић, објављеном први пут 1862 г., и то баш у „Јавору“, а други пут 1874 г. у „Дјелима“, Игњатовић свуда о себи пише Јаша. На пример: „Али највише је патио од његове строгости Јаша Игњатовић,. он је хтео да начини од Јаше... надајући се да ће Јаша...“ итд. четрнаест пута у једном пасусу (стр. 319—320)! — У „Недељном листу“ за 1879 г., чији је уредник био сам Игњатовић, штампао је он своје „Мемоаре“ под насловом „Одломак из мемоара Јаше Игњатовића“, не Јакова. — Да он ни после 1866 г. није био лротив тога да се у штампи пише његово име Јаша, сведоче следеће чињенице. Године 1888 објављивао је он одломке својих „Мемоара“ и у листу „Наше доба“. У прва два наставка (бр. 5 и 6), када није стављао само иницијал имена, писао је он у наслову опет Јаша, не Јаков: „Из мемоара Јаше Игњатовића“. У истом листу исте године (број 15), причајући у „Мемоарима“ о своме брату од тетке Мити Цветковићу, опет пише Јаша: „Његова деца звала су ме које „чика-Јашом“ — које „деда-Јашом“; говорећи о Шветковићевој жени, вели: „Јелено, материнска снајо моја, —- у невољи позивала си се међу

405

својима „е да је Јаша ту, тај ме не би оставио“.

Наведене чињенице довољно јасно показују колико је нетачно тврђење уредника „Јавора“ да Игњатовић „није трпео да га пишу“ Јаша. Скерлић је, као што се види, сасвим некритички, без проверавања, прихватио једну тврдњу, иза које нису биле чињенице, као истину, а М. М. Ж. се такође лаковерно и наивно ослонио на Скерлићев ауторитет. Ми смо недавно („Летопис за август 1950 г.) имали прилике да се уверимо како су извесни наши писци и пре грешили када су податке о Игњатовићу без проверавања црпли из Скерлићеве студије. Ово је, ево, други случај. У Скерлићевој студији — зналци то знају — подлежи ревизији скоро све — од године рођења и смрти, разних биографских и других података све до судова о Игњатовићевим књижевним делима и политичким схватањима. Стога је потребно према подацима из Скерлићеве студије о Игњатовићу бити врло неповерљив.

М. М. Ж. такође греши тврдећи да је име Јаша из наше литературе „постепено ишчезло“, да се после тобожњег протеста (1866), после белешке у „Јавору“ (1890) и после Скерлићеве студије (1904) у њој престало писати Јаша и да се стално писало Јаков Игњатовић. Најпре, после поменутих година име Јаша није сасвим ишчезло ни са страница „Јавора“ ни из Скерлићеве студије. У броју од-27 од 2 јула 1889 г. „Јавор“ доноси подужи некролог Игњатовићу у којем је име Јаша употребљено више пута него Јаков. Ту прва реченица гласи: „После педесетогодишњег трудног и плодног рада на пољу књижевности лего је да се одмори у тишини мирнога гроба Јаша Игњатовић,.„“, где је име и презиме писца исписано крупним масним словима; и последња: „Нека је заслужном покојнику нашем Јаши Игњатовићу лака земљица црна...“ — Скрелић је у својој. књизи такође писао Јаша: „Једног летњег дана, у рано јутро, пробуди Сима Јашу (стр. 16, цитати по издању из 1922 г.); „Неко време Јаша Игњатовић је био под надзором...“ (17); „Када је био у гостима код Симе Игњатовића, Јаша испева...“ (52).