Наша књижевност

ср ф пело Ксоие

Марко. Марулић 419

и другде по Италији. Кад томе додамо његове покушаје пустињаштва на острву Шолти, који су мало трајали, кад се сетимо неколико оскудних спомена његових савременика и његова тестамента с пописом његове библиотеке, друговања с неколико писаца и књигољубаца, једне легенде о љубавној младалачкој авантури, — онда су то отприлике сви извори за његову биографију. Из њих се може закључити да је провео живот као миран и уважен, прилично имућан патриције у својој, по ондашњим појмовима великој библиотеци од двеста рукописних и штампаних књига, стално учећи се и пишући своја дела.

Био је по свој прилици романског порекла и по оцу и по мајци за коју се зна да је из породице Алберти. Али у Сплиту у његово време већ је био нестао стари далматски говор. Остале су, додуше, римске традиције и наслеђа, трајала Диоклецијанова палата претворена у варош, међу властелом града још живела предања о латинским прецима који су се пред навалама варвара склонили из Солина и других приморских места у утврђени Диоклецијанов град, али је Сплит био дубоко већ прожет словенском крвљу и словенским духом. Словени већ одавно

· нису само присутни, неми становници, него учасници у култур-

ном и друштвеном животу града. У тринаестом веку међу сликарима и неимарима истичу се Словени — Бувина и Радовани, први као творац врата сплитске катедрале, а други као вајар прекраснога портала у цркви оближњега Трогира. Поред Романа, и Словени одлазе на науке преко мора, а и, у самом Сплиту походе латинске школе, у које се доводе наставници из Италије.

Латински утицај постаје још јачи кад Млеци године 1420 подвлашћују Сплит и Трогир, као што су неколико година раније завладали Задром, Шибеником и острвима крај њих. Ускоро ће се, да би избегли турски јарам, и остали градови, све до

ушћа Неретве, и острва, све до Корчуле, покорити млетачкој власти.

Боља од турске, млетачка власт омогућује донекле сређенији живот, али искоришћује наше приморје као колонију. Па ипак, у том процепу између млетачке владавине и турских навала, и поред јаких романских традиција и све јачег млетачког утицаја, далматински градови све више постају словенски. Словенско залеђе, прилив Словена из околине, већ у четрнаестоме веку дају словенски лик Сплиту. У време Марулићево словенски карактер града појачавају још и избеглице испред Турака. Из тога спајања словенства и романства јавља се у Сплиту културни живот, који није слепо подражавање Млецима и Италији, а као највиши његов израз књижевни рад Марулићев и низа његових савременика. Тај ће живот доцније из разних узрока бити пригушенији и скромнији, али у првом столећу млетачке владавине он је прилично бујан.