Наша књижевност

+ 1 «'

на прузи. | у Е- Е у ; ~ 579

мена да мудрујемо о животу — пред нама је толико задатака да само они могу да испуне живот двеју генерација... Радимио напросто и... то је живот. Хајдемо! У

Дигли смо се и пошли сад наниже. Иза брега, позади једне шумице, код саме реке, скривене у једној- ували, виделе су се жућкасте бараке логора.

Плави је показао у долину и прешао на „ти“. — Видео си онф неколико младића и девојака у штабу, они су скоро дошли, нису се још снашли и мудрују, а ови овде раде. Кажу да смо сви налик једни на друге. Можда, кад је више људи на гомили лакше је видети колико једни на друге личе, али, рад брзо покаже колико је ко свој. =

Морали смо да пођемо један иза другог; пут је овде био стрм и кише су га толико испрале да је више личио на вододерину. Шљунак се отискивао под ногама и шкрипао. Заћутали смо јер се и иначе не бисмо чули. 5

Логор је „Босанске крајишке бригаде“ — то се види по натпису који је над улазом. Сачекала су нас два младића: један висок, мршав, црвених упаљених очних капака који му дају тужан изглед; други, нижи, ошишан кратко, с главом квргавом и четвртастом. Поздравили су нас војнички, као официре кад долазе да обиђу касарну. Плави је пошао за оним нижим који је командант бригаде; високи ме је повео кроз обамрли логор у коме се није чула жива душа, између барака на којим су исписане пароле, по малој ливадици на којој је ниска трава угажена од многих ногу.

=— Ви сте из Београда; — пита ме мој тужни пратилац, док пролазимо између некеликих леја цвећа које је отскора ту посађено. 5

= Прије три недеље долазио је овако један друг из Београда. Лијепо је говорио и све смо га разумјели ... Кад овде завршимо и ми ћемо за Београд... градићемо фабрику...

Бригада, стотинак момака и свега неколико девојака, седела је у хладу, под гранама, толико тиха да ју је, одевену у сивомаслинаста одела, тешко било приметити.

Све време док сам говорио нико се ни макнуо није, ни накашљао. Седели су у кругу око мене и могао сам их посматрати; били су махом млађи него што ми се у први мах учинило. На њиховим озбиљним, мршавим лицима ништа нисам могао да прочитам — ни да ли ме прате, ни да ли ме разумеју, и најзад сам завршио и заћутао. И они су остали ћутећи — нису постављали питања и нису дискутовали. Онај високи мршави младић само се захвалио, испратио ме до логора, поздравио, и вратио се. Чуо сам иза себе шум и жамор. Бригада се дизала и младићи су се разилазили. Био сам нерасположен и замишљен. Плави ме је већ чекао на капији логора и поздрављао се с командантом. Пријатно је што је ту — ведар, насмејан, и сигуран у себе.

Ина а а очи

7 . ај +

СА АЊА ДАРКА АЦО Пеш

Кук де рез

рана аса ~ 4 ава ам

па а АНЕ