Наша књижевност

602 Е | а Књижевност

вих Мртвих душа, само, разуме се, наши типови, жива наша средина. И сад ми пред очима двојица од јунака те Нове Страдије. Први, неки Лазица, претседник једне сеоске општиве, који му се хвалио (Ради као свом партиском једномишљени- · ку), како је помоћу извесног фалсификата подвалио свом партијском противнику. Други, један учитељ који је у једној сеоској механи за време ферија играо санса с једним попом и не знам још с ким, па изгубио, и онда у забуни — хитњи платио попу више сто пара чаршијских но што је требало. То разумео тек кад кући стигао — прешао више од пет километара — и сео да вечера. „Само што узе један залогај — причала његова жена па скочи наједном и дуну у ноћ. Вратио се тек око пола ноћи. Ишао чак у друго село-код тога попа, који му је узео тих сто пара незаконо; поп бид вечерао, легао и заспао, а он га пробуди, натера га да устане, и пошто му на основу неких прибележака објасни ствар — израчуна. све до паре — узме натраг својих сто пара, и врати се кући.“

Одем Радиној кући тј. стану, јер он своје куће није имао. Пресретне ме његова супруга, хоће да је предусретљива, расположена — весела као и раније, али видим да се напреже, у осмеху нешто повенуло, видим: забринута!

'.

Марте

Зи Мета Ит

Т

и. „Није добро!",.. „Деца су по савету лекара послата у село. Да 2» су даље! “ Улазим са зебњом да ћу га видети већ онемоћала, клонула,

аи кех

са главом на јастуку, и како се часпо тешко закашкље, и потом изгуби сав у погледу упртом у далеку празнину.

Међутим, видим оног истог Раду ког и пре неколико дана. И, не лежи но седи на кревету.

И само што уђох — што се погледасмо: — О! Здраво! причекује ме из пуна грла и са осмехом, — још и не седох, још се и не поздрависмо како се то свет иначе поздравља (мислим на „паметан свет“, „људе од реда“), а наста шала, комендијање, шегачење...

Прво са његовом болешћу. Лекар му казао да остане тако код куће — „да причува мало собу а богами и постељу“. Како седи са ногама горе на кревету обгрливши колена рукама шћућурио се као покисло чавче, и тако шћућурен окреће се и погледа —- загледа испод ока у зидове, гледа и у таван, извијајући главом — је ли то баш та собаг Онда загледа онај кревет на кома седи: је ли то баш та постеља коју он треба да причува Загледа брижно (да ли ће моћи он тог), подиже мало рамена, подиже и обрве, повлачи уста наниже, горња усна — онај простор између уста и носа и иначе широк, шири се још више, уста се све више отварају на „о“. Богами, озбиљна посла! Да ли ће моћи он О. Све то за две-три секунде, и наједном обојица се насмејемо... Шта ће! Да послуша бар једном бар једнога од тих лекара. Ваљаће се! Нарочито кад је то иначе. паметан човек, наш Крагујевчанин (п. Драгомир Николић).

Тежи: г

Ги

~