Наша књижевност

604 па | 5 — Књижевност

тирања, ни трага од неке глуме, већ као да му је било стало само до тога да истури из душе оно што већ више није могао носити — да га исприча — да тако рећи одлане срцу. Просто-напросто ја још нисам у свом животу чуо никога (а слушао сам сем Нушића и Чича Илије још и многе друге који лепо причају) да прича онако лепо као што је причао Раде.

Неки га нису трпели да се на њихов рачун шали, тј. да о њима што весело исприча у њиховом присуству. Бојали се ваљда да то не пређе на улицу, па да то тако не почне и улица да комендија с њима. Због тога су се увек трудили да га одрже на извесном отстојању — да између њих и њега увек постоји као неки зид у том погледу. На пример, Митровић га је због тога увек звао само Радоје — никад Раде. -

Почевши од Јанка и Сремца, па све редом за свакога је имао по неку прикладну причицу. Јанка је много волео и највише га помињао. Мало-мало, па тек запева: „— Ово! — о! — о!“ Онда се закаштље, па јуначећи се: — „Сум клефта! Сум сулиот!“ (исто као Јанко). Сремца је ценио'понајвише по Поп Ћири и Поп Спири, ценио га и поштовао и иначе, али му за Лимунацију у селу није могао опростити — што је неко пречанско село пренео у Шумадију, и на наш рачун уместо на рачун Лала онако се ишегачио. „Бразиљанци задобили право!“ изговарао је подругљиво. „Знате, они тамо у Сервији по селима чим чуједу да су негде протерали или касти убили некога цара, одмах правиду лимунацију, и играду кола, и они што водиду кола, касти, коловође, фурт тако подврискиваду."

Али особито је знао ваздан веселих причица за једног, старијег од нас, који се опходио са нама, млађима, као неки чеврљав, кочоперан батица са тек проходалим братићем — Дај, бати руку! — такав је утисак на мене чинио. Све те причице причао је тако — то треба да кажем — да ни из једне једите речи ни боје гласа нисам могао приметити да је према дотичноме нерасположен. Напротив, причао је у длаку онако као што је причао о свом оцу и стрицу, нарочито стрицу.

Једна од тих причица, које је причао тих дана, остала ми је живо у памети: са једног од „преких судова“ пре двадесет деветог маја, о неком плакању. -

Испричао сам, како смо се ја и Раде осећали сутрадан по Ивањданском атентату, и може се мислити како је тек било са онима који су у леденим ћелијама очекивали пресуду преког суда. Хвала Богу да је плакање помогло, тј. да је батица изнео главу, и да се после могло причати весело и са смехоми о онако страшним и грозним моментима.

То је нешто био испричао Добра Ружић, али Раде је то тако био накитио, тако изводио, да је, чини ми се, и десет пута све једно за другим то исто причао, па ми ипак не би било досадно слушати га. „Дојади ми! прича Раде мени да му је причао Добра. Мало-мало па се испење на прозорче. „— Добро! Добро! Шта се

->