Наша књижевност

4 ГОСПОЂА МЕ ЈЕ ИПАК ИЗИШЛА У ПЕТ САТИ...

Истакнути теоретичар и практичар ТЗВ. чисте поезије, Пол Валери се Па целога живота гнушао, у литератури, непосреднога додира са животом. Његов УВ презир према роману, као врсти која је. више од свих других, свим својим | _ нитима везана за реалне податке живота, дошао је до израза у оном, већ одавно Ј - чувеном признању да он никада не би могао, у име Поезије, да напише, РЕНИМО, реченицу: „Госпођа маркиза је затражила кочију и изишла у пет сати“

Његова посмртна књига Уморне приче, коју је недавно објавио Галимар, међутим, добрим делом демантује Валеријев антироманескни став. УЕЕ тој књизи, која је остала недовршена, у белешкама, скицама и фрагментима, Валери ипак настоји да нађе свој приповедачки Барав Што га он тражи у једном бизарном споју суптилног сензибилног казивања и церебралне анализе, то, ни у ком случају, ништа' не мења на ствари. Онај исти приповедни поступак који је он некад, с презрењем, крстио конвенционалним-и књишким, тражећи од писане речи да буде само чисти екстракт духа, потајно је био, последњих месеци и година живота, и његов сопствени стваралачки пут и начин“ књижевног давања самога себе. Што ону томе није могао да успе, што су ликови жена које је покушао да оживи остали књишке конструкције/ у облику а сензибилних или церебралних схема, без сласти и без горчине, није кривица до , 5 поступка. = Ц

јуре реј вивиаториееки

:Е. Е ЊУ

Па реч, и у поезији и у есеју, увек је пламтела чудним плавичастим 758 отсевима. Његовој ватри никад се није знало ни огњиште, ни гориво. Био је то а вештачки пламен добијен некаквим магичним путем, као у лабораторији алхемичара... Та ватра није имала ни људске топлине, нити је давала утисак стварног пожара. Лепотом бенгалског обасјања, и кад је сваки светлосни лук математички одређен и у својој функцији и у својој релацији, не може се дочарати визија стварности, Осећање вештачког ту спречава сваки“ ПУНИЈИ и по- 3 3 треснији доживљај. | > а

у џ ДВА НЕПОЗНАТА СПИСА ЗАХАРИЈА ОРФЕЛИНА И | У Историск ом гласнику, органу Историског друштва НР Србије, 4 броју 1-2, Крешимир Георгијевић објавио је расправу Два непозната ) списа Захарија Орфелина, у којој је, на основу необјављене гра- : М | : ђе коју је сакупио пок. Алекса Ивић; дао подробну анализу два Орфелинова 4 | _ списа: једног о Регуламенту Марије Терезије и другог о уређењу консисторија, + У + школа и“ резиденције епископа и архиепископа. Оба ова списа, написана на , | немачком језику, Орфелин је вероватно саставио 1778 и послао их у Беч у намери да буду објављена. Како је дворска маџарска канцеларија имала ,о њима · негативно мишљење, она их је бацила у Праче: и тако су остала у рукопису до данас.

У првом спису Орфелин устаје против привилегија високог свештенства, и , жигоше њихов јеретички начин живота и захтева строги надзор над расходима верских установа којима руководе епископи и архиепископи. Суштина Орфели-

. Новог захтева своди се на демократизацију цркве. Други спис цео је посвећен у

6 Књижевност _