Наша књижевност

Осим ако му није читала познаница, која га је посјећивала у раније сате од . – = мене. |

И на крају крајева —- она посљедња ноћ, она кобна ноћ проведена у огњу грознице и бунилу, кад је опет дозивао мајку —- „своју драгу мамицу“

и Дубровник, кад је спомињао сестру Катицу, брата и Михајла. Пред јутро се ипак смирио. Послао је болничарку у град по грожђе, а кад се жена вратила, положила је — сва у врелим сузама —- црни, зрео смедеревски-грозд моред његовог хладног образа. Панични телефон; — Умро је наш Иво! У оној скромној, санаторијској и полупразној соби, на болесничкој постељи, порел које сам провсо толико вечерњих часова, лежао је мртав заувијек Иво _ Војновић...“ 5 :

"Ва

а а кв

о

У