Наша књижевност

–

Средином шездесетих и'почетком седамдесетих година прошлог столећа у Русији су објављена два „антинихилистичка“ романа, чији је аутор злобно, површно и с позиције окорелог конзерватизма напао „нихилисте“, тј. слободоумну руску омлалину која се све отвореније и оштрије бунила против догматизираног назадњаштва и читавог склопа друштвених односа. Писац тих рђавих и у напредној јавности рђаво примљених романа био је Николај Семјоновић ЈБесков који је почео да пише као тридесетогодишњак, као човек коме су дотадашња путовања и сусрети пружили обилан материјал за књижевну обраду. Међутим, по роману „Нема се камо“ (1864 г.) изгледало је да Љескову никад неће помоћи то изобиље материјала. Поједини ликови и странице романа издвајали су се, додуте, убедљивошћу, снагом и свежином, али је општи утисак био толико неповољан да је ЈБЊесков убро-

"јан међу ситне назадне списатеље.

Још гори је био други „антинихилистички“ ~Љесковљев роман „На ножеве“ (1870—1871 г.), о коме је ни сам __ аутор имао негативно мишљење. Љесков је написао у току рада 'на роману „Нема се камо“ и новелу „Леди Макбет Мценског округа“ — једно од најбољих дела руске прозе, у коме се дубина ЈЉесковљева понирања у унутарњи свет јунака показала скоро равна Толстојевој и која по мајсторству стила не заостаје иза најславнијих страница руских класика.

Љесковљево стваралаштво развило се, углавном, правцем који је обележила та новела, тако да романи „Нема се камо“ и „На ножеве“ чине само пролазну и некарактеристичну појаву у том стваралаштву. У току три деценије књижевног рада Јђесков је дао дела, по којима је, како каже. Максим Горки,. „потпуно лостојан да стане у ред с творцима руске књижевности, као што су Л. Толстој, Гогољ, Тургењев, Гончаров“. И поред све многобројности издања Љесковљевих дела, као и уре-

ТРИ НОВЕЛЕ Н. С, ЉЕСКОВА

вода тих дела на разне језике: (нарочито на немачки), ЈЉесков се још не чита ни изблиза онолико колико заслужује по размерама свог талента и по његовим чистим фолклор-

ним обележјима. Тешко је рећи шта.

је томе узрок. Можда је посреди особен начин ЈБесковљева приповедања који се, такорећи, ограђује скоро од свих правила уметничке прозе. Композиција ЈЂесковљевих дела јесте, претежно, композиција усменог приповедања. Новела тога писца уствари је записано казивање које не претендује на облике и ток новеле у егзактно литерарном смислу речи. Највећи мајстор таквог записаног. причања у руској књижевности, ЈЉесков- је, можда, достигао највиши ниво популарности који је приступачан том посебном жанру, али не и ниво популарности класика — Толстоја, Тургењева и осталих. Ове године штампани су код нас преводи трију ЈЉесковљевих нове-

_на. У издању Мале библиотеке „Про-

свете“ појавила се новела „Мајстор шминкања“ у преводу Слободана Савића. Загребачко „Ново покољење“ издало је у серији „Библиотека изабраних приповијетки“ новелу или, тачније, бајку „Левак“ коју је превео Роман Шовари. Тексту „Левака“ У овом издању претходи оглед Максима Горког (пренет из књиге „О! литератури“, издање · „Културе“, 1949 г,). Превод „Леди Макбет Мценског округа“ објављен је у издању „Зоре“, државног издавачког предузећа Хрватске (Мала библиотека, превод Анђелка Малинара, поговор Ромзна Шоварија).

У новели „Мајстор шминкања“ Љесков је пружио просторно малу, али веома дубоку слику односа између руских спахија и сељака у првој половини деветнаестога века. Иза кулиса позоришта, које је спахија створио за разоноду себи и суседима, развија се тешка животна драма. Једна од глумица и млади мајстор шминкања не могу да добију дозволу за венчање од господара који деспотски управља њиховом судбином, јер су обадвоје његова „својина“. Трагични исход бекства глумице и мајстора, приказан кроз сећа-