Наша књижевност

22 а 5 - Књижевност

— „Фоке“ — закључи Андреј и привуче полугу. Ловац се попе и скоро окомито појурилу облаке. — Далеко сам одлутао, да их

" мало приближим Сплиту.

Андреј је вјешто измицао и мамио разбјешњеле пилоте све више према Оплиту. Искусни непријатељ није хтио ништа рискирати. Надао се, да ће уклијештити Андреја и да бе између двије ватре пасти као зрела крушка. а | |

— Е, сад је доста узмицања! — закључи Андреј сав накострије-

шен. Потпуно се препусти свом борбеном инстинкту и поче радити

полугама. Насрнуо је као да тражи неминован судар и „Фоке“ почеше опрезну узмицати. — Само да му не запале авион — сврдлала је мисао, а распаљеност му није дозвољавала да мисли о сво јој

"властитој глави. Борио се за највећу могућу близину и палио рафале

тек онда, кад је изгледало, да ће се крилом закачити за непријатељски авион. Одједном први ловац задими и поче одлијетати сав некако нахеро, као да је бура откинула од торња комад крижа.

— Још другога — одлучи Андреј устремљујући се на непријатељског ловца. Али други пилот поче измицати не дајући се у близину Андрејеву. Можда би га била спасила копрена облака, али у задњи час ускрснуше пред њим још два „Спитфајера“.

— Моји су! — крикну радосно Андреј и пролети испред њих: — Да, Дундић и Врањар! | | -

Андреј погледа на бензинску скалу. Бензина је једва до Виса. Поче се дизати. Још једном погледа за друговима. Они се, као. јастребови, натисли за бјегунцем, који се спашава кроз облаке.

— Прошло је ваше! Не ћете више као прије!... — смјешка се Андреј и гледа како испод сивог свода плове према њему главати облачићи, окрећу му своја пуначка лица и држе побједнику шпалир.

= ж ж

Андреј лети све дубље над копном. Тежиште борбе пребацује се према Книну. Он надгледава цесте према том снажном непријатељском упоришту и снима утврђења. Сваки дан води двобој с понеким дрским. протухвионцем. Небо је већ заплавило прољетним ведринама. Е

Данас на цести баш нигдје живе душе. Долази до првих градских утврђења и већ у близини авиона прекају бијели облачићи граната. Нагло се враћа и спушта ниско. Гледа мало боље — заиста — непријатељски моториста! Вози пакленом брзином.

— Ех, — смјешка се Андреј — да се мало понграмо...

Спушта се још ниже и сав се предаје полугама. Но Шваба заинтачио и не силази с мотора. Пут кривуда по усјецима и брежуљци сметају авиону, да се не спусти још ниже. Моториста је об страха и пркоса сасвим подивљао. Улијеће у завијутке и на заокре тима вози по самим рубовима стрме цесте. Андреј се надвија као

у