Наша књижевност

912 | | | | Књижевност

уствари врло мало: лирска поезија је „сликање интимних расположења“, а поема „комбинација епсколирских компонената“! Апсурдност прве формуле ·- види се и на први поглед: зашто би лирска песма морала да слика, и то расположења, и то интимнар Зар нема на стотине песама — и те _каквих!. — у којима нема ни бледог трага ни од сликања, ни од расположења, ни од интимности -

Друга формула могла би већ некога и да превари. И совјетски теоретичар књижевности Л. Тимофејев даје сличну карактеристику поеме: „Поема претставља у суштини стиховану приповест, ређе — стиховану приповетку, и код ње у Они лежи сиже, који је дат заједно са лирским откривањем материјала поеме.“ Све кад би то и било тако, шта би овакве категоричке тврдње, у свој толотињи своје непокретљивости, могле да допринесу бољем разумевању уметности поеме, усавршавању и прец; азирању наше критичке мисли о поеми као песничком родуг Чини ми се да се сва тешкоћа принципијелног, теоретског решавања суштине и облика поеме као посебног песничког рода управо и састоји у томе што се поема, ма да стара неколико векова, још увек није, у поетској пракси, успела до краја да издвоји од осталих родова, да формира један сасвим одређени, сопственим родовским законима одређени поетски жанр. Карактеристично је, на пример, да две велике европске културе, као што су енглеска и франпуска, још увек суштаствено не разликују песму од поеме. Дистинкција која код нас настаје, као што је већ раније настала код Руса, има извесно оправдање у самој пракси поетских настојања. Али, хтети априорно ствар решити категоричким формулама, које су искључиве као свака догма, још пре но што смо извршили подробну анализу свих стваралачких, садржајних и формалних, проблема које поема као род покреће, значи уствари онемогућавати пун развој мдеме у свима облицима у којима је досад она показала тенденцију да се развије. Суве школске формуле у којима се без довољно еластицитета инсистира првенствено на епском једним потезом негирају многе вредне реализације у области поеме које немају тај карактер, које баш хоће да постоје својим лирско-поетским бићем супротним томе карактеру (По, Валери, Јесењин, Па њански итд.).

Када се једном буде извршила стварна анализа разлика између песме и поеме, тада ће се, верујем, јасно увидети да су основне разлике уствари У композицији и архитектури градива, а тек потом, и у врло уској вези с тим, у свему оном што би се могло назвати поетском структуром у ширем смислу речи. Ако су песми и поеми, дакле, у поетском смислу, путеви и методи реализације другачији, врела су им једна те иста, вечита врела свеколике поезије: трагични естетски доживљај живота у свој његовој бескрајној разноликости објективних и субјективних елемената.

ОВДЕ ЈЕ УМРО СТЕНДАЛ Изврсни познавалац Стендаловог живота и рада, коме дугујемо и једино критичко издање Стендалових сабраних дела, француски критичар Анри Мартино објавио је у [ес пошуе езг |бћегајгез (број од 8 фебруара) један кратак напис о околностима Стендалове смрти. Ево неких појединости“ „Осмога новембра 1841 године, у 8 часова изјутра, Анри Бејл, конзул у Чивита-Векиа, болестан и изморен дугим путовањем, стигао је у Париз. С њим