Наша књижевност

425 - Књижевност

тај и тај дан, увежбавајући добре људе у томе да их се не мора тицати шта ће се давати и не бринући се ни најмање о томе како да их припремимо, заинтересујемо и обавестимо о ономе што ће гледати или слушати. Словеначки камерни трио из ЈЉубљане доноси прекрасно састављен програм — ретко извођени и дивни Брамсов клавирски Трио ц-мољ, опус 101; или Бетовенов први Трио из опуса 70, или што је нарочита реткост али и квалитативна уметничка драгоценост, неколико „обрада“ шкотских народних песама, изведених мајсторском руком старог „папа- Хајдна“ — а концертна дворана је скоро празна, јер нико није био позван ни „задужен да унапред упозори слушаоце-интересенте на управо изузетну вредност тог значајног програма.

Тако и са несретним Густавом Малером. Ако икоје дело овог човека неутаживе глади за освајањем нових изражајних могућности музике заслужује да се отме забораву, онда су то ових пет песама умрлој деци, на стихове немачког романтичног песника прве половине прошлог века, Фридриха Рикерта (1788—1866). 5

Густав Малер се родио 1860 | године, гимназију учио у Иглави и Прагу, конзерваториум у Бечу, али упоредо са музичким студијама, похађао и универзитет. Тада се и зближио са Антоном Брукнером, који је у прво време знатно утицао на формирање Малеровог симфоничарског стила. Већи број својих камерних дела из тог раног периода Малер је доцније сам уништио, а већ у

„Песми јада“, за соло гласове, хор и оркестар, из 1880 године (које ће дело

композитор доцније прерадити) стоје чврсто постављене- основе његове уметничке личности: дубоки, неугасиви немир, упорна тежња да се свету музике приведу и начине приступачним филозофско-морални проблеми, огромно придавање значаја инструменталној колористици као специфичном изражајном средству музичког језика, примарност стваралачке "инспирације у песничким сликама, чију је уопштавајућу страну Малер (доста пута и неуспело) настојао да оствари у музици не тоталном трансформацијом специфично поетске сликовитости у искључиво тонску, већ баш увлачењем тих песничких слика у само тонско ткање својих симфонија-кантата. Службовао је Малер, као оперски капелник, по многим цесарско-краљевским провинциским градићима и граловима двојне монархије Аустроугарске (за нас није без интереса да је 1881—1882 године био капелник и у нашој Љубљани), 1888 постао директор опере у Будимпешти, а од 1897—1907 године, под његовим директоровањем и дириговањем, Бечка државна опера доживела је, захваљујући и Малеровим изванредним ортанизаторским способностима, свој „златни век“, квалитативни успон који ју је начинио једном од најбољих оперских позорница Европе у тој декади. Ништа мање значајна није била ни Малерова диригентска делатност у славном оркестру Бечке филхармоније. После Билова, поред Никиша (са којим је сарађивао 1886 у Лајпцигу) а пре Тосканиниа Малер је био највећи мајстор палице “ Европи. Када је, напустивши Бечку оперу, дошао у Њујорк, ова његова слава добила је светске сразмере и продужила се све до преране и изненадне смрти 1911 године. , : |

Но, колико је Малеров диригентски рад једнодушно признаван, толико је његова композиторска делатност била предмет најопречнијих мишљења и су-= ђења. У девет симфонија, од којих су неке управо џиновских пропорција (друга, трећа, четврта и осма са вокалним елементима, почев од солистичких

нас