Наша књижевност

229 - = т _ Књижевност

човековој можемо пратити од балада генијалне протуве Вилона до Шекспидових сонета, од Бајрона, Китса, Пушкина и Љермонтова до Рембоа, Бодлера, Рилкеа и Јесењина, али и од Бахових кантата до Вагнеровог „Тристана“, од Шубертовог и Шумановог „Тед“ == до Малерових песама за глас и оркестар, „Јадегтоћепедег“.

Колико је Малерова унутарња инкантација била коренито вербална у смислу примарности поетских слика, то видимо јасно не само из извесног његовог нехата према квалитету избора мелодиских тема и мотива — којем је елементу музичко-језичког израза Малер претпостављао чисту експресију, базирану на „речитости“ заиста бескрајно променљивог и разноврсног тонског колорита — него још више из управо страшне, незасите глади његове за текстовима који „носе“, У песмама-тужбалицама за умрлом децом, то су дубоко тра-

тични стихови Рикерта (који је и у тој тематици био „код куће“ као и у ба-

падно-дитирамбским патриотским емфазама, као и у романтичарски сентиментној и сненој љубавној лирици); у другој симфонији, то је Клопштокова ода;

у трећој — Ничеова „Поноћна песма“ из „Заратустре“; у осмој — филозофскоглегоричне песме завршне сцене другог дела Гетеовог „Фауста ; у „Песми о земљи; — неупоредиво танани кинески лиричари МШ и 1Х века (Ли-Тај-Пе,

Чанг-Ци и други). Али, изнад свега су га вукле себи старинске народне песме.

= Испрва, он их је евоцирао сопственом песничком делатношћу: текстове за већ

поменуту младалачку композицију „Песма јада“ написао је сам, још као осамнаестогодишњак и они су две године чекали да сазре музичка претстава о свему на шта су ти стихови нагонили његову машту; са текстом за четири „Песме луталице“ из 1883 год. исти је случај. Као и све романтичаре, рани средњи век га је неодољиво привлачио, као прибежиште идеалистичким визијама, као одмо-

гриште после грандиозних симфониских замисли. Када је натрапао на дебелу

збирку народних немачких песама, коју су романтичари Аким фон Арним и Клеменс Брентано издали још 1806—1808, под насловом „Дечаков чаробни рог“ (допуштајући себи да крај аутентичних древних народних песама уврсте и солствене прераде или подражавања народних), Малеру се отворио читав свет, који је толико био његов сопствени, да би га без ове збирке просто морао сам измишљати. Дванаест од тих песама унео је у композиције које су му савршено „лежале“: у соло песме за један глас и оркестар, али неколико других ушло је и у симфоније, „Пра-светло“ и „Проповед светог Антонија Падованског рибама“ — у другу, „Просјачка песма деце-сиротана“ — у трећу, баварска народна „У деветом небу“ — у четврту симфонију.

Наивна митолошка претстава света, оваплоћена у старогрчком епосу, била је и остала до данас, како је још Маркс говорио, „норма и недостижни узор, за све епохе без разлике, па и за романтичаре. Али за њих специјално, исту драж је имала и народна, старинска песма. Ако се само мало уживимо у дубоку разочараност романтичарских идеалиста светом стварности, који је у њиховом времену већ увелико био свет сурове капиталистичке експлоатације, свет „слободне“ утакмице (са производним односима чију је суштину сачињавала класна, капиталистичка својина средстава за производњу), биће нам лако појмљиво да је фиктивни, идеализовани свет бајки, скаски, легенда и свих других народних предања и умотворина морао бити идеално уточиште немирним