Наша књижевност
В. Г. Бјелински += а | | 337
4
било оне револуције, за коју се толико одушевљава, и да су њени успеси њена законита тековина. Ох, како је страшно глуп!)
У писму Боткину, које је написао децембра 1847, расправља о историским путевима француске буржоазије од револуционарне антифеудалне класе и жаришта борбе против апсолутизма, до владајуће класе у капиталистичкој држави. У тим разглабањима, која су пуна дијалектике, покушава да одреди разлику између крупне буржоазије, која претставља кугу савремене Француске, и осталих слојева некадашњег трећег сталежа. Бјелински поставља у том писму, које садржи неколико оштрих примедби на рачун Бакуњиновог метафизичког схватања друштва, значајно питање о томе да
_ су државе без средње класе која привређује осуђене на бесперспективно животарење, мислећи при томе свакако на своју сопствену“ домовину, на тадашњу Русију.
Упркос критичком и негативном ставу који је заузимао према буржоазији и капитализму, Бјелински није, у погледу даљњег развоја Русије, стварно никада падао у илузије које су тако каракте"ристичне за Херцена, па и за касније руске демократске просвети-_ теље. Ти су наиме мислили да се Русија може развијати мимо капитализма у социјализам, изграђен на бази ситне сељачке производње. Бјелински је, насупрот, стајао на становишту да је капитализам вужан предуслов за даљњи прогресивни развој Русије. Та ] став долази нарочито до изражаја у писму које је три месеца пред своју смрт, 15 фебруара 1848, писао Анненкову.
тадашњој руској стварности Бјелински у оно време није открио, а није ни могао открити масовне носиоце прогресивног развоја. Своје схватање улоге коју у историји игра геније као њен најактивнији чинилац, пренео је у своја разматрања о будућности Русије: Русији је потребан нови. Петар Велики, народ игра ту само пасивну, помоћну улогу. -
У складу са својим погледима на пут и циљеве руског друштвеног развоја, Бјелински се у трећем раздобљу своје делатности све одлучније супротстављао реакционарном славенофилству, његовим заблудама о „руско-славенској“ мисији, његовом идеалисању и фалсификовању славенске и нарочито руске историје итд. Ов се заправо већ од свог првог литерарно-критичког наступа бори против оних, који самониклост руске културе схватају ексклузивистички, У смислу њене потпуне независности од културних · тековина других народа. А од свог „буђења“ 1840 па даље с нарочитим нагласком одбацује оне, који покушавају да потцењују светскоисториску улогу највећих претставника европске културе и посебно уметности те њихов утицај на руско културно стваралаштво.58)
27) Ието, стр. 658.
97) Н. пр. његови чланци из 1842 „Неколико речи о Гогољевом спеву „Доживљаји Чичикова или Мртве душе“ и „Објашњење на објашњење поводом Гогољева спева „Мртве душе“. У овим чланцима Бјелински се оправдано руга онима који су Гогоља стављали поред Хомера: и Шекспира или пак изнад њих.