Наша књижевност

В. Г. Бјелински - _ 25 341

својим путем, тада „нека живот дрема у апатији, а поезија нека га _ снабдева забавним сновима.“ “) Са тог гледишта оцењује Бјелински и значај реакционарне романтике као покушаја да се васкрсне оно што је већ одавна мртво. -

Како видимо, Бјелински је од поборника принципа да је уметност сама себи циљ, постао идеолог оног, што данас називамо партијност у уметности. Није довољно да уметност само одражава нешто што се у стварности догађа. Важно је и то да уметник у стварном збивању нађе баш оно, што својим уметничким уобличењем помаже да се постави неко друштвено питање или пак да се одговори на питање које је већ било постављено на другим подручјима човекове духовне делатности, рецимо, у друштвеним наукама. Уметничко дело не може да буде само производ уметникове контемпла-_ ције, него оружје у борби за напредак и слободу. Уметник мора својим делом да се укључи у друштвено збивање, у том делу морају доћи до израза његове склоности и његове антипатије. И у овом погледу Бјелински се приближавао оном схватању уметности и њених задатака у друштву, које су у својим делима развијали Маркс, Енгелс и Лењин, последњи нарочито у свом познатом чланку „Партиска организација и партиска књижевност“. -

· Мишљење Бјелинскога о улози уметности у друштвеном животу било је свакако далеко од сваке одбране плитке тенденциозне уметности. Уметник који насилу хоће да буде народски, постаје простачки и вулгаран, каже он још у свом књижевном прегледу за 1844 годину. Бјелински је одбацио ларпурлартизам, то значи, изменио је сво ј одговор на питање: где је и какав је циљ уметности» Ако његови естетски погледи значе негирање пређашњих, онда је то негирање дијалектичко, то значи, оно је даљње развијање и допуњавање најплоднијих достигнућа, до којих се уздигао у прва два раздобља своје литерарно-критичке делатности. ;

Узмимо за пример његово схватање субјективног момента у уметничком делу. У оцени Гогољевих „Мртвих душа“ каже:

„Сматрамо да је највећи пишчев успех и напредак у томе што у „Мртвим душама“ осетно и управо опипљиво избија његова субјективност. Ту подразумевамо не субјективност која у својој ограничености или једностраности изопачава објективну стварност предмета који песник приказује, већ дубоку, свеобухватну и хуману субјективност, која у уметнику одаје човека ватрена срца, осетљиве душе и духовно усамљена, — субјективност, која му не допушта да се с апатичном равнодушношћу туђи света који слика, већ га приморава да кроз своју живу душу пропушта појаве спољашњег света, и да им тако удахне живу душу..“ 0

Сличне мисли, које су у многочем антиципација естетских погледа какве сусрећемо у познатим Енгелсовим писмима Маргарети

0) Исто, стр. 137.