Наша књижевност

_ Флорјановић 357

да је. већ тај обазриви корак побудио прве сумње и прва говоркања. Тад је почео да се кошка. Спочетка га је карта прилично ишла, чак је у једном моменту већ био доста близу оном „становитом износу“

који би читаву ствар уредио и изгладио. Но тад се срећа нагло окревула и пошла наопако. Упадао је све дубље у губитак. Увидио је да у неким годинама не наилазе више они таласи луде среће која га је у младости знала пратити. А спознао је.и то да је с маломјештанским адвокатима и трговцима кудикамо теже играти него с чувеним играчима с којима се сусретао као ђак и који су запрепаштавали својом хладнокрвношћу и лудом куражом, праћени причама о читавим имепима добивеним или изгубљеним, с једнаком хладнокрвношћу, за једну саму ноћ. Ови маломјештани играли су подмукло, некако поземљушно и без сјаја, не бринући се ни најмање за елеганцију игре

и не тражећи никаква задовољства своме самољубљу у оштроум-

Ним „комбинацијама и блиставим тирадама. Ни најоригиналнији „потез“ код њих није палио више од један или два пута, па и тад би получио сасвим умјерен ефекат; а они су тај губитак радо подносили, као обол који плаћају за једно сазнање које ће им у даљем току игре бити корисно и плодоносно. Кад би упознали суиграча и његов начин игре (а то је био уствари не само његов начин игре, него његов начин мишљења и живљења, сама окосница његове психичке личности), није било више начина да их 50В јек надјача или надмудри. А чим би тако напипали „свог човјека“, међу њима као да се прећутно успостављао неки савез, и невољник је добивао осјећај да он сам игра против свих њих заједно а сви они заједно против њега самог. И тако не само што се Целсо све више удаљавао од оног „становитог износа“ којим је требало да зачепи рупу у полозима малољетника, него се дапаче та рупа све више ширила и продубљавала да би се из ње покрили играчки дугови. А како недаће никад не долазе појединачно, некако у исто доба оболила је Зое на плућима. Требало је послати ју негдје у брда, а није било могућности. Сад је и ту немогућност осјећао као своју кривицу, па се и због тога гризао.

Било се почело говорити о рату. У неколико прилика тако је загустило да је рат изгледао неизбјежив. Флорјановић је оживио. Жудно је ишчекивао новости, слушао на радију разне станице, живо о томе расправљао. Ови су се чудили одакле одједном у њему толико занимање за политику, према којој је раније увијек био потпуно равнодушан. Навече, послије каквих повољнијих вијести (а то је значило вијести да ће бити рата), одлазио је из кафане кући лака корака, звиждучући расположено, и лијегао мирнијег срца и с ведријом перспективом пред очима. Но ускоро би међународна затегнутост попустила, опасност рата би се расплинула, а његов оптимизам опет би клонуо. Индигнирано је одмахивао главом, видећи како и велесиле кукавички подвлаче реп.

Изаслаников глас дозове га у стварност.