Наша књижевност

| || Е

410 – ВИ Књижевност

_- Ма да Глишић не даје разрађене типове, начин којим се гради књижевни рељеф неке личности такође има код њега каткад нечега заједничког са Гогољем, који је у томе велики уметник. Карактеристика Мојсила Пупавца у „Злослутном броју“, например, рађена је по угледу на руске узоре у „Миргороду и „Мртвим душама“. По. истом обрасцу оцртана је личност среског капетана Максима Сар-. машевића у „Глави шећера“ или поп Вујице у приповеци „Ни око. шта“. Само, кад говоримо о тој способности оваплоћења, типизирања, морамо имати увек у виду и једну велику разлику. Глиши= ћева приповетка је примитивна по сво јој композицији, то је у основи анегдота, он се обично не задржава на детаљнијим карактеристикама својих јунака, не труди се да употпуни њихове индивидуалне црте; код њега је главна база фабула, заплет и развитак анегдоте у чијем склопу учествује неколико лица. Занимљивост и комичност његовог сликања је баш у перипетијама кроз које пролазе живи људи = Не у изразитости њихових типских особености. Ношен својим гени-_ јем Гогољ продире у дубине људског духа, мајсторски ваја живе

људе с [010] РОМ ОМ сенатом синтетичког приказивања, С изузетним пси-

холошким детаљима и спуштањем у скривене, потовесне мотиве људског делања. У основи Глишићева рада је непосредно искуство и посматрање, а код Гогоља још и огромна моћ стваралачког оваплоћења догађаја и света. Е

___Сличност у стилу је нарочито значајна и велика, ту је утицај очигледан, а то сведочи у исто време о присно ] блискости двеју књижевних индивидуалности. У расправи о Стевану Сремцу и Гогољу“) покушао сам да одредим приповедачки начин Гогољев кас многозвучни. Извесну склоност ка том маниру констатовао сам и у

Сремца. У монолошки ток приче упада сам аутор, — или, како смо видели, уводи неко лице са својим опаскама, схватањима, расположењем, — и на тај начин пружа му необично жив, динамички ка-

рактер. Писац не само описује него и разговара с читаоцем,; поред људи које он уводи ради остварења своје замисли, осећа се присуство његове личности (или неке „маске “) ко ја се издваја из композиције дела. Такав карактер стила јасно илуструје, рецимо, оно мо сто у приповеци „Ни око шта“ где се описује поп Вујица: „Поп Вујица никад није волео — бар тако сам каже — да затече човека на ручку; јер, вели, зна по себи како то није пријатно... „Чисто ти, што се тиче на прилику, преседне и ручак и све! (Поп Вујица је често додавао уз реч ово: „што се тиче на прилику“ или само „на при“ лику“). Да се барем човек, на прилику, нада па хајде-де, него тек бахне ти, што се тиче, неко из небуха!“ (Дела, стр. 196). У овом опису уствари имамо три разна _гласа“: излагање приповедачево, његове примедбе и речи поп Вујице. Тако, монолошки конструисано по својој суштини, описивање поста је многозвучно. Код хумористич-

1) „Летопис Матице српске“ — књига 350, јул-септембар 1938, стр. 12—910.