Наша књижевност

Културни преглед а — | – 419

стично формулира реченицу — неки наши пријатељи са Радија немају ни велики мар ни велику жар за музику језика, за дикцију, коју по дужности морају неговати: И да подвучемо да наши уредници, који би морали не само неговати, него тражити праксу широких информација међу својим сарадницима — пу-

"штају да људи који не знају стран језик, или страну књижевност, или културне

станице по свету, да исписују врло чудне облике, не марећи за информације које су понајчешће сасвим близу, и увек врло услужне, свеједно да ли је информација књига, или човек који то и то зна, иако пуно шта не зна ни он. Што се знања и незнања тиче, наш човек врло често нема став реалности: то знам, то не знам, то ћу учити, ваљда и научити, него је врста судбинске инкорпорације: Навези се, па шта буде! А то „навези се“ значи кретање у једном врло чудном зачараном кругу. Прво, и то је позитивно: наш човек има жељу, има чак жудњу за знањем, али од те врло интимне и врло озбиљне своје ствари, баш као и од других интимно својих ствари, рецимо од своје болести, или од смрти својих блиских, направи разапету шатру у коју пушта да загледа свет. Кад до тога дође, онда наш човек који нешто не зна, завиди, ружно завиди ономе који зпа што он не зна. Затим, зато што завист пече и уједа, испрси се, „сабере“, узме став гордости, и прави се да зна што не зна. Као кад би могло што вредети да се човек прави да је читао енглескога писца седамнаестога века, а не може то ни. сневати. На крају процеса, наш човек — то нам је сатански урођено — суне у гњев, и како је гњев најкомплетније лудило, говори, пише, тврди, како раније рекосмо благим изразом, врло чудне облике. Најопасније су по човека који се прави да зна, или је гњеван што не зна, најопасније су инкурсије у стране језике и стране књижевности. То су ужасне клизавице и замке: вучја јама нас ту пека не на трећем, него на првоме кораку, Један преглас где не треба, једап погрешан акцент, и — испит је био и прошао. Говори ми недавно један знанац о нечему што га је наљутило, и убацује енглеску фразу у текст нашега језика да би било колоритније, и било би, јер је енглеска фраза доиста колоритна, и каже: „А ја њему Бег те ајопе!“ (то јест: Оставите ме на миру!) Али, јак тонички акцент место да је пао на други слог речи ајопе, пао је на први, и — пропао је ефект и језички, и музички, и колоритни. А шта се крије иза те јаме у коју је клизнуо паметан човек» Немар да се добро информише о ономе што не зна. Учитељ за енглески језик нашем знанцу јесте млада девојка од седамнаест година. То има разне чари, верујемо; али то није сигурна језичка информација, јер —- ко је још бог-зна-шта знао кад му је било седамнаест година! Цурица је, вероватно, своме ђаку саопштила да је карактеристика енглескога језика тонички акцент на првоме слогу. Тачно. Само што има још других карактеристика; на пример, да велики. процент, биће, са свакојаким случајевима, око педесет процената енглеских речи које немају тонички акцент на првоме слогу, имају само такозвани помоћни акцент на првоме слогу, или немају никакав акцент на првоме слогу, а тонички акцент имају на другом, или чак на трећем слогу. Ево један сасвим обичан пример, просто истресен из рукава, Енглески глагол (0 ргорозе (предложити, имати намеру) има на првоме слогу помоћни акцент, а на другом слогу тонички акцент. Именица од тога глагола !ће ргорозај живи са истоветним акценатним распоредом, Али именица од тога глагола «ће ргорочноп има на првоме слогу помоћни акцент, други слог је ненаглашен, а тонички акцент је тек на трећем месту. Ево даљи пример: како се први