Наша књижевност

Данило | | - ј == Па 555

== Па ето како, — одговори кнез, = Колика ти је, оче вла= _ дико, крајинска димница на годину: 5

= Џетнаест=шеснаест ћеса скупи се, исполајети. на Господа, — рече владика журно и, ни сам не знајући зашто, прекрсти се, ла ваљда не урече тај своју берићет. –

Наста погађање. Знао је кнез-Илија да владика не може толико да скупи по Крајини. Зар петнаест хиљада. гроша! То=

_ лико је требало да буде, али је кнез Илија знао из искуства да _ се, чак и у добре године, једва половина напеди. Он шогледа ти=

тајући у Данила и овај брзо прерамуна,- (тад је упшло девет гроша у дукат): хиљаду шест стотина ишездесет и шест дуката. = Шта ти велишг — упита на то кнез Данила. -— Много је, знаш и сам да народ то не може дати. — "Мори, само да кажем ГослоДа паши, па ће да. давају, = узвикну владика. — Знаш и сам, кнеже, — продужи. Данило не обзирући се за часак на владику, — да у Крајини једва има пет хиљада димовах а владичино је два гроша од куће. ЊЕ, сад, узми, да од сва=

кота неће моћи да се покупи, а и они што екушљају треба свој“

арч да истерају... еле, осам хиљада гроша да кажем, свети вледико, па и то је много.

Владика поче да се цењка, али га кнез-Илија. и“ Данило притискоше својим рачунима. Најзад кнез повика:

=— Оче владико, нећу ја твоју пару! Ја хесап ту никакав немам, нето као човек рисјанин хтедох да ти помогнем, а ти, (брате, ако нећеш овако, бочи се са твојим поповима као и досад. Биће боље и за мене и за тебе, остаћемо бољи пријатељи.

Најзад владика попусти и погодише се да му Крајина даје девет хиљада здравих гроша годишње.

После, на повратку кући, кнез- Илија задоволвно ровраа, руке:

— Берићет-версун! Добар ћар наминисмо!

Данило се само насмеја.

ТУ Није он само говео кнезу, владици, аги у Кладову, хришћан-

ским и турским господарима. Није проштта ни година. дана, све двоножтно у дому кнеже-

вом поче да се куне Данилом: „Где је Данилог“... „То ће већ Данило!“... „А шта вели Данилој“... „Зови Данила да он види!“ — свима уста пуна Данила. свуц се стиже, свему ов

певала даје. А није лако дати џевапа Карапанџама и њиховој тевабији. Није ту само кнез- Илија: шеснаест душа је у кући

његовој, а свака има два ока, језик, уста, своју ћуд и своју ра1“ -