Наша књижевност

Осврти. 5 а | > 101

више волим, јер ја пишем у перспективи да О ВОВНИ дело широког даха, од кога ће свака посебна књига дати један вид.“

Анри де Монтерлан: „Т) Тежак почетак. Прва књига на _ прошан аутора. 2) У почетку секретар мога ујака. 3) Сан.“

Као што се може да види и из ових одговора неколицине француских књижевника, који су свакако међу најистакнутијим, анкета није успела да осветли ни једно једино питање. Зар стварно ниједан писац није имао шта да каже 0 оним мучним унутрашњим и спољашњим борбама младих стваралаца, које су тако лапидарно назване „књижевним почецима 2» Зар ствараоци одиста немају шта да кажу о оним својим делима које публика воли, које они сами воле, као што би се могло закључити, без изузетка, по свима одгово= рима које је педесет истакнутих француских књижевника дало овом књижевном листу

Ако је за ову анкету, као што тврди дирекција листа, било стварно потребно неколико година труда и настојања, онда ипак треба рећи да је та; напор потпуно промашен. Из ове анкете ни читаоци ни књижевни струч-

њаци нису добили ни један „Једини драгоцени податак, ни Малоријало ни психолошке природе.

„СЕСИЛ“ БЕНЖАМЕНА КОНСТАНА У издању париског издавача Галимара недавно је објављена, у посебној књизи, овећа прича Бенжамена Констана (1767—1830) Сесил, која је досад била непозната ширем кругу читалаца. Ово делце славног писца Адолфа остало је необјављено, јер је у њему приказано неколико стварних лица, чувених и угледних. Објављивање овог дела, баш зато што је то књига с кључем, изазвало је у француској књижевној јавности малу сензацију. Ево шта о тој књизи пише један од уредника недељног листа Гег попуеег Шлегајгез: „Објављивање овог необјављеног дела претставља један важан књижевни догађај. Написано око: 1811, дакле пет или шест година после Адолфа, оно заслужује да заузме своје место поред ове неумољиве анализе најскривенијих кутака срца људског. Није то ни на који начин роман, већ једна подробно рађена аутобиографија, у којој су само имена измењена, јер су све околности тачно узете из дуге љубавне везе. Бенжамена Констана и Шарлоте. де Харденберг. Она се овде зове Сесил де Валтербург, а Госпођа де Стал је названа Госпођа де Малбе. Ако изузмемо овај провидни параван, писац нам не сакрива да су ове две жене између себе делиле његов живот у току . дуго времена, а да се он никад није могао да определи између благе. Сесиле и жестоке Корине. Ми смо знали да аутобиографски роман није модеран проналазак, али искреност ове приче граничи с цинизмом. И временски подаци ту су унесени с највећом тачношћу, а Бенжамен Констан се нимало не колеба да се прикаже као љубавник чија неодлучност има нешто стварно патолошко: он бежи од жене која се нуди а трчи за оном која му се ускраћује. Али од смешног које му прети, с1 се спасава очигледном вољом да све каже, да ништа не сакрије, чак ни околности које су за њега врло неповољне. Мада је венчање аутора са његовом јунакињом прекинуло његову исповест, више не може

бити сумње да смо: (а Сесилом добили дело које има своје месте поред Џрвене свеске.