Наша књижевност

Белешке

приближавала“... „Када би ми узели то дете исто је тако као кад би ми ишчупали' срце из тела. Када неко одбацује благослов од својих врата, он онда припада ономе који га прихвати.) Роман на крају ипак оставља тежак и туробан утисак проузрокован низом неправди које су се сручиле једна за другом на главу невина човека. Истина, и овде је главни јунак особа без велике иницијативе и енергије, као и већина Елиотових јунака. И кроз ово, етички дубоко дело провлачи се омиљена идеја списатељке о жртвовању и одрицању. Док Марнер мисли да је срећан, њему прети опасност споља, а кад мисли да је несрећан, приближава му се радост која ће усрећити његов живот Његов непријатељ пак који триумфује наневши му штету иде баш самим тим у сусрет својој погибији.

Још нарочито одликује овај роман обиље оне животне мудрости и философије које је у облику ре-

флексија расуто по целом делу тако.

да пружа читаву ризницу оног што је код Елиотове Карлајл тако језгровито и лапидарно обележис као сетје апа бе ЈпотисПоп (нежна и мудра поука): „Осмех му се појави као сунчан и свеж јутарњи час кад од нас беже сва зла искушења ноћи и када је наш: дух приступачан гласу који нас опомиње вредноћи, уме-

рености и миру... Ви млади људи не-_

мате на свету другог посла сем онога- што вама прија и само вас ваше личне. жеље гоне на хитњу... Зле помисли повлаче за собом одговарајућу жетву рђаве сетве... Наше речи су несвесно изгубиле свој карактер, чим их наша уста изговоре... Ако нам у животу иде добро ми то одмах приписујемо нашим сопственим заслугама и мислимо да зато без штете по нашу срећу можемо узвисити наше мишљење о нама самима.:. Рђаво бих био прошао да ми није било мог посла: Он ме је одржао и кад ме је све изневерило.“) · Такве се мисли налазе и по свим другим њеним делима тако да је А. Мат могао да приреди читаву збирку таквих места из њених дела (ММ1зе, уИђу апа [епдег зауптов) која. је досад доживела много издања. Језик и стил оригинала, скроз индивидуалан и прегнантан; тек по-

8 Књижевност

каткад, према предмету, опширан и фамилијаран, веран је израз саме

средине као и аутора, школованог ,

на најбољим примерима дотадашње енглеске прозе, Бекону, Адисону, · Голдесмиту, Текерију и Тинделову преводу Библије. Преводилац се трудио да свом преводу да адекватан израз, не без успеха.

Д-р Стеван ЈОСИФОВИЋ

РОМАН О ТРИСТАНУ И ИЗОЛДИ“

(„Зора“ — „Мала библиотека“, Загреб 1951)

У многим историјама књижевности, а нарочито упоредне књижевно= сти, третира се питање романа о Тристану и Изолди. Поговор Валента Путанеца, преводиоца ове књиге, зналачки је информативан. Опште је познато да је старофранцуски роман о Тристану и Изолди најлепши и најпознатији роман те вр: сте из Средњег века Европе.

Претпоставља да се да у његовој основи лежи једна стара келтска прича. У сваком случају основни мотив о судбини двоје несрећно заљубљених не припада литератури само једног народа, јер је то мотив о несавладљивој, непремостивој љубави која се завршава сједињењем у смрти несрећника. Прича с таквим мотивом у Француској се развила у роман, и добила средњовековни конорит. У ХП веку настала су два романа у стиху (Берул и Томас), а ХИ век даје нам роман у прози.

· Сви су они били прерађивани и пре-

писивани широм Европе. Роман о љубави Тристана и Изолде преписиван је и прештампаван кроз читав Средњи и Нови век. (Код нас је он био познат већ у ХТУМ, а преведен на старословенски у ХМГ веку.) Француски академик Жозеф Бедије (Јозерћ Вефег) приредио га је 1900 године за савремене читаоце. Он је од свих, делимично или у целини сачуваних, текстова узео оно што му се чинило најбољим, и од њих створио једну уметничку целину, служећи се углавном Берулом, Томасом, Ајлхартом и Готфридом Штрасбуршким. Његово дело наградила је Француска Академија, а за