Наша књижевност

ТЕТКА КТОНИНА

У згради сјеменишта готово је увијек полутама. Велики мрачни ходници првог ката надсвођени су облим луковима и тамним, олињалим стијенама, на којима, осим натписа, виси неколико старих платна светаца без ауреола, превучених тамном патином влаге и прашине, покоја географска карта, карте кукаца, анатомске карте и неки портрети о којима нитко не зна ништа. ту су учионице и старији разреди, радне собе старјешина, збирке, зборница и књижница. Приземље је све камено, и осим еконо= мата и неколико учионица за ниже разреде, тамо је још капела, болница и чекаоница и велики, потпуно ограђени простор за часне сестре, које се брину за здравље, чистоћу и прехрану. У другом кату су спаваонице за ђаке и старјешине, а врата која

"воде на тај кат отварају се само двапут на дан. Благоваонице су у

подруму, у двјема бијелим, широким луковима надсвођеним просторијама. Цијела та голема кућа затворена је вањском свијету, а малени и високо постављени прозори једва пропуштају шкрту свијетлост у простране дворане учионице; они су изнутра неприступачни, заковани густим жељезним решеткама. Цијела је зграда окренута према сјеменишном врту. Тамо су и прозори нешто већи и _приступачнији и видик слободан.

Нитдје се као овдје, нарочито у раној дјечачкој доби, не заборавља вањски свијет, нигдје се тако брзо дјечак не отргне од

· родитеља и од дјетињства, нигдје се тако брзо не стари. У овом.

свијету који се састоји од сто осамдесет ђака подијељених у сто осамдесет група и од неколико старјешина и полувидљивих ча-

сних сестара, све тако буја, тако живи ми дјелује, да се дјечак на-

гло уозбиљи, стекне неко јалово искуство којим се ван ова четири зида тешко служити. Овдје се брзо расте, али се расте само до

граница овог хоризонта. Тко овдје дозори, тај опет мора про-

живјети ново дјетињство у првом додиру са свијетом.

Под тим тешким дојмом, заокупљена црним мислима, напуштала је Лукичина помајка чекаоницу и зграду у којој је затворен њезин Лукица, њено дијете, с којим је сада, два мјесеца пошто је одлепршао из њезина крила, разговарала као са зрелим човјеком. Некако је суд), озбиљан, не грли више, не љуби, не тепа..