Наша књижевност

~ (Сава је волио такве одважне,

64 5 | о = __ Књижевност

О Шегрту сам и раније био чуо, другови су ми причали о ње- | товој храбрости. Он је родом тамо негдје од Ластве Требињске и већ се истакао у неким борбама на том крају. Већ су реакционари, кад су покушавали да омаловаже устаничку борбу, говорили како је вођа партизана „некакав шегрт“, пробисвијет. А и мени је то презиме, кад сам га год чуо, увијек изазивало претставу млађег, ваљаног момчића, тек изашлог из шегрта. Уствари Владо је сељачки син, којему је мучни сељачки труд испуњавао читав дотадатњи живот. - 7 | - -

И послије састанка, као и идућег дана, Шегрт је стално био уза Саву. Сава му се обраћао, питао га нешто, с њим разговарао. "И тада се примјећивало, а касније ми је то наречито постало очигледно, да Сава њега сматра за свог миљеника, свога васпитника.

_ срчане људе. И увијек је настојао да према њима покаже своју наклоност. Шегрт је тих дана стално пратио Саву, с њим заједно ишто-с једног положаја на други, учествовао из једне акције у другу. Они су се изгледа познавали од

_ раније, били су сусједи. Касније сам примјетио да је Сава изврттио велики лични утицај на њега. Владо је, и несвјесно, просто имитирао неке Савине поступке, изразе, повике, а кас да се у јунаштву и такмичио са њим, –—

У Враћеновићима смо и преноћили. Раздијелили смо се по кућама, и тако спавали. Сава је рано устао и послао да и нас буде. Кад смо дошли био је спреман за пут. О појасу му је висио револвер, двије бомбе крагујевке, фишеклија. О врату у футроли "некакав велики доглед који се на каишима спуштао преко појава. Пошто смо нешто доручковали, кренусмо сви онако гомилом. Сава пребаци преко рамена свој чувени карабин, наслони десну

_руку на крај са кундаком и закорачи пред нама. Он предложи да.

пођемо до Коравнице и да одатле осмотримо положаје према Требињу и Билећи. Ми Херцеговци се лако сложимо, јер је то био правац нашег пута. -

Чим кренусмо, приђе мени.

— Имашг поздрав од мајке, — рече смијући се.

— Каког% — погледах га зачуђено. — Видио си је: — Тада се сјетих да га је пут на савјетовање морао нанијети поред моје куће. ЕВЕ |

— Јесам, не бој се!... Имам благослов да живим сто година, и ту се засмија грохотом. — Сад немам чега да се плашим... Старка се била препала, — настави мало затим. — Иепричали ше"токолонашши да си погинуо. Нашли га, веле, тамо негдје у Херцеговини како лежи мртав на сред пута, извадили из џепа написмено и прочитали твоје име. Баш твоје име, ха, ха, ха! — још грохотнији смијех затресе његове груди. — Она, сирота, и вјеровала и није. Распитивала се, плакала, али да је нико не види.. Кад сам јој рекао да је то лаж, да си ти жив и здрав, загрлила ме је сва у сузама. Љуби, благосиља. — „Како, вели, да ти се оду“ зким%“ —, Лако, кажем, скувај нешто за вечеру, за мене и за ово-