Наша књижевност

ПОЗОРИШТИ ПРЕ ЛЕД

ПОБУДРН ЈЕЛНОГ ПОЗОРИШНОГ ПОмаДо

Код. нас се за последњих неколико година био укоренио обичај да се о премијерама у позоришту, свеједно био у питању страни или домаћи комад, пише неколико недеља па и месеци доцније, а о некима да се уопште и не пише, За премијеру комада „Раскрсница“ М. Ђоковића то се не би могло рећи. О њој се већ сутрадан појавио приказ у једном дневном листу и одмах повукао за собом мишљење и оцену још неких листова. Један угледни дневни лист издашно је поделио делу високи књижевни ранг, упоређујући извесне пичности из комада са најбољим вајарским ликовима Мештровићевим.

Али није о комаду имала тако високо мишљење само дневна штампа; о њему је сличан суд изрекао и М. Богдановић, несумњиво један од најмеродавнијих књижевних критичара код нас, који је уједно и управник позоришта у коме је комад приказиван. На првој дискусији о комаду, на састанку у Клубу књижевника Србије, М. Богдановић је рекао да је „Раскрсница“ свакако најзначајнија и најбоља принова српској драми од 1900 године до данас. М не само то, већ да је боља и од многих драмских новитета у великом свету.

Као што се могло очекивати, оваква похвала једног комада изазвала је и друго, супротно мишљење. Е. Финци је у своме излагању доказивао да је „раскрсница“ осредњи комад, сценска репортажа, далеко испод квалитета драмских творевина наших грађанских писаца пре рата, па чак испод квалитета и неких комада написаних код нас после ослобођења. Финци је указивао на површно обрађене типове, на тромост радње, на неуравнотежен однос између носилаца радње и противрадње, на „недостатак СИ тако Оле по живот и пулсацију једног позришног дела. Е

У тежњи да аргументује и доследно спроведе своје мишљење о „Раскрсвици“, Богдановићу се десила једна омашка. У одговору на Финцијеве замерке, бранио је у комаду и очигледне мане и недостатке који су у супротности са освештаним правилима добро грађеног комада. Тако се на махове добијао утисак да је писац „Раскрснице“ не само написао несвакидашње драмско дело, него да је безмало револуционисао и технику драме, или је, у најмању руку, окренуо стрмоглавце — кас што се наметао и други утисак: да се од мана и недостатака комада „Раскрсница“ жели поштопото створити угледне обрасце, а једног скромног драмског писца огласити за великог драматичара.

Да би мишљење М. Богдановића добило и ширу теоретску подлогу, јавио се С. Куленовић, песник и драмски писац, и прочитао свој спис о архитектури драме, пледирајући да се одбаце сва „клишета“ у раду на драмском делу која драматичара окивају и обесхрабрују за рад. Ако писац има талента казао је Куленовић — и ако има шта да изрази, нека само.седне и пише, изра-

6 Књижевност