Наша књижевност

Позоришни преглед | _ 83

- ; > = Шта је битно и шта треба да посматрамо у Једном драмском делу, да

би могли изрећи правилан суд о пишчевом таленту, с вештини вла-

дања позоришном (драмском, сценском) МЕ о: пишчевом пдејном.

ставу и погледу на светр

1) Да ли је писац умео да из низа животних података (чињеница) изабере баш оне који су карактеристични (битни) за једно или више лица, људи, за једно доба, једну средину, за појединачно или опште мишљење»

9) Да ли је писац имао списатељске снаге (способности, талента) да те податке оживи, разради, разграна на личности и догађаје, повеже, поведе и приведе једном одређеном циљуг

3) Да ли је и колико писац умео да овлада техником свога посла, да свој посао подреди законима сцене, изрази га театрално убедљиво и дочара публици „као живот сам“

· Писац „Раскрснице“ узео је за тему свога комада рат, руководећи се идејом да прикаже најезду непријатеља на нашу земљу, слом државе, окупацију, ропство и отпор против окупатора. Да би остварио своју замисао, писац се без сумње послужио извесним догађајима из живота, разраЂујући их и везујући кроз један логичан редослед, измишљен садржај, фабулу, радњу. Да би те догађаје оживео, он их је дао измишљеним личностима (са= дељаним такође по обрасцима из живота), носиоцима радње и противрадње.

Рат — тема комада — то је, сумарно узевши, покретна снага комада „Рас-.

крсница“. Рат ће, да се послужимо речима главног лица из комада, „показати право лице људи“. Рат се у почетку комада наговестио, затим је почео и ушао У дом пензионисаног професора Јакова Петровића, задејствовао кроз њега и чланове његове породице, кроз људе из места, кроз војнике и оинире. кроз избеглице из Београда. Тако су „људи почели да показују право лице“. Кроз лраму једне породице писац је хтео да помало изрази и нешто од страдања једног народа; „Раскосница“ је требало да остане више мање књижевно-драматичарски докуменат о једној од највећих несрећа која је задесила нашу земљу и народ. Намера свакако узвишена, подухват заиста више него тежак.

Али да размотримо први чин „Раскрснице“, ту експозицију драме. Добри драматичари обичавали су да у томе чину „претставе“ главне личности, носиоце радње и противрадње, да утврде основне сукобе. Из тог првог чина требало је да израстају личности и сукоби, радње и догађаји, да хране комад сбе до последњег чина, до краја. _ у з

Комад је драма из рата. Писац нам даје атмосферу у паланци, у кући Јакова Петровића, после 27 марта, дочарава је кроз разговор са женом Станом, у неколико речи, кроз страх за ћерку и унучиће који су у Београду, а „топови могу да загрувају сваког часа“. Ту је, узгред, и кратак осврт на комшију Јовановића, Београђанина, који теревенчи у вили са својим друштвом „као да

му је пред главу“. Писац нам тако, опет у неколико речи, претставља и оне.

„друге“ који „лумпују“ иако је судбина отаџбине у питању. Кроз наредни Петровићев монолог, писац претставља и самог Петровића, пензионисаног професора, који је у овим судбоносним данима понудио „онима у Београду“ своје, очигледно војничке услуге резервног официра, а они се б њих оглушили. Затим долази читање једног писма, које претставља професоровог синовца, дипломату Синишу. Писац нам уствари даје наговештаје о једном од главних носилаца противрадње. Док Петровић одлази са позорнице, долази његов