Наша књижевност

124 —___-____ _____""____-_____-.

стила и правог шоетеког стишта“, који је умео у тој | разлици да осети промену "псваштитета у реалистичком одражавању етварно-_ сти, морао је сасвим одређено знати уметнички значај метода шоетеку вредност стила. "Ако то знање није још било нашло ни своју пуну примену у критикама, ни свој разговетни теоретски израз, можда је то донекле било и зато "што се у то доба отсудних идеолошких распри и сукоба, врло че"сто, бављење проблемима форме Но Оро По и неодговорно крестило =— формализмом. | -

- Колико је Борђе Јовановић устео. да се ослободи дечјих болести левичарења наше напредне књижевности, најбоље се може видети по његовом сасвим јасном тумачењу тенденције "у уметности. Насупрот врло распрострањеном схватању да је тенденција у уметничком делу директан израз идејних схватања уметника, да је она у делу такорећи манифестна декларација његове друштвено-политичке одређености, БЊорђе Јовановић развија мисао, на основу 15 и Кнгелсових теза, да „права

" објежтупвита: тенденциозност. проистиче из уметничке садр-

жине, а не из филозофске или политичке опредељености умет-= ника“. У многим својим интершретацијама, анализама и оценама он настоји да разлучи субјективне. намере и лична уверења писца од објективног смисла дела, од тенденције којим је тај смисао прожет. Понекад и понегде, то подвајање било је нужна претпоставка за успешно спровођење анализе: сасвим је прихватљива мисао, на пример, да у делу Сигмунда Фројда треба одлучно. одвојити пеихоанализу од фројдизма; може се такође три и идејно= уметничка. дистинкција: између. Тол= стоја и толстојизма: већ је теже ехватити смисао одвајања Марсела Шруста као шеихолога-реалисте од Марсела Пруста = три= врженика бертесновске концепције трајања, или противетављање конзервативца Лазе Лазаревића Лазаревићу реалисти и критичару људских нарави и друштвених прилика; док је врло мало или никако оправдана мисао о двојности књижевног лика Андре н чији конвенционални и привидни реализам, прожет тако > изразитим конзервативним моралом, Ђорђе Јовановић настоји "делимично да спасе вештачким разлучивањем здравог језгра од овешттале и нормативне форме. Уствари, ту се реалистичка концепција уметности, доведена до апсурда, лако може да претвори. у једну окамењену и манирисану формулу, којом би се могло све објаснити, све примити, у свему видети могућности и остварења... "Али је баш то истинско поимање уметничке тенденциозности као законитости реалистичке уметности омогућило. Борђу Јовановићу да, супротно скоро једнодушном ставу напредне критике тога доба, пронађе и анализира вредности и у оним делима и код оних писаца који су због свог става, својих формалних особина или својих олабости и недостатака били једном за свагда, у грубим' оценама без призива, избачени из наше књижевне баштине старијег и новијег доба. Тако је он први осетио људску и умет=