Наша књижевност

Ла

није било брана ни устава

__ које нису стале да се ломе. _

ИМ чим се један коштац смири,

други се сплете:.

победник ликује као небо после олује, побеђени не може да усни од освете, нову најезду, још крвавију, снује.

ЋУД ЈЕ ЖЕНСКА СМИЈЕШНА РАБОТА

Од сваког зрака. сваког поветарца,

_ срце се жене као небо мења, |

нека мајушна невидљива стварца нагна облак и муњу и сунце врати, пробуди нова, нечекана хтења. ·

Срце може жени мисли да помрси, ·

одлуке изненадне оно у ње буди. _

Мора ли жена голубије ћуди

· да отрује мрекога противника,

у жаоку бе јој се прометнути прси,

Хоће ли жена плашљива као срна

„да спасе срцу своме драгог кота, мушке: ће снаге у срцу да крену,

нигде нећешт наћи ратника тога који би тада смелост сломио њену.

Од жене што стоји мирна као смрека,

срце начини стабљичицу брезе, ничим њихану на брегу јасику

штто устрептала излазак сунца чека, бледи кад се месец у небо извезе.

Мора ли жена да се дохвати звезда, и црној кртици поникнуће перје, стићи ће и она небу у безмерје, . отети их будном месечеву оку,

и донети до свог гнезда.

Треба ли да је ничије не чује уво, без јаука ће крочити преко жара,

"неће се чути кад стаје на прање суво;

прометнуће се корак њезин звонак у ход нечујни бубица травара.

Затреба ли јој плод с највише гране,

у ветар ће јој се разлистати руке,

Књижевносре

~